Author: Urednik

Ja sam samo … kao

so u moru.

Bili su to obični dani
sivi, sumorni i prazni
i bio je dovoljan jedan dodir
da pokrene lavinu
i da iz druge kože izrone
sve laži i obećanja
lomovi i padovi
pojave i pitanja bez mere
bez daha.

Očajna sam rukama vazduh
sakupljala
u uglu usana izgovarala tvoje ime
u dnu oka gledala slike
govorila
hodala
ostavljala tragove
i sanjala.

Često nisam znala gde si
postavljala pitanja
i davala odgovore
molila te da sakriješ te crne oblake
pružala ti ruke
volela
jako.

Onda sam pala.
I zaćutala.

Neka.

Neke slike ne treba da postoje
neke priče se ne pričaju
neke su misli jače
sakrivene
a neke se ljubavi
prosto ne dese.

Jednom će
te ljubavi

ispričati priču

do kraja.

Ti, samo zažmuri i razumećeš.

Suzana Janačković Živković

Košulja

Ne pamtim više kao nekada
izgleda starim
mada ni kao mlađi
nisam činio čuda
Zaboravljam rođendane
i druge važne datume
a od svih najčešće
zaboravim njen
Ali pamtim svaki trenutak sreće
ma kako davno da je minuo
i pamtim košulju prvi put
kad sam joj skinuo
Mekše od svile
majke mi mile
njene grudi su bile
Kao mačeta dva
sa mojim rukama
su se mazile
Mekše od svile
stvarno su bile
Ma majke mi mile
kao maline
su se topile
u ustima
I neka kaže ko šta hoće
mogu da svarim
samo u srce ranjeno
nek mi ne dira
Zaboravljam razne stvari
ali još mlatim po gitari
i pamtim stihove
što sam joj nekad davno pisao
I pamtim svaki trenutak sreće
ma kako davno da je minuo
i pamtim košulju prvi put
kad sam joj skinuo

Branislav Bane Dimitrijević

Sonet za Meri

Kako da ti kažem koliko te volim,
Kada Ti to ne želiš da čuješ?
A ja sam i kleknuo… i molim
samo tren, tren da mi daruješ.

Dovoljno je samo sonet da pročitaš
i doživećeš moju ljubav, moj svet:
za uzvrat ništa ne treba da mi daš
a u duši ćeš imati najlepši cvet.

Sada znam da sam ga za Tebe samo čuvao:
nosio ga kraj srca, ispod kaputa,
onog starog kroz koji je vetar duvao…

I mislio sam i nadao se nebrojeno puta
da ćeš zastati i moj sonet saslušati,
samo saslušati pa da moja duša ne pati:

za Tobom
i za uspomenama koje blede

———————-
U Majdanpeku
10. avgusta 2006. god.

Dule R. Paunović

Horoskop

Pojavljujem se u milionima kopija
nikad nisam nastajao brže
dokle god da se radjam
niko više ne može da me istrže.

Ćelije infiltriram kroz fontanu sreće
proždirem armaturu gradeći beskraj
električni napon ne pada na nulu
razdvojen rastem pravo u raj

Odavno sam prešao u crveno
zelene se nečije oči na bledo-žutom licu
leži mučenik u cvetnoj žardinjeri
i drži se dušom za plastičnu žicu

Moje se telo povećava još više
niz kičmu njegovu jedem drvorede
oduzimam snove iako ih ne diram
jezera iza kože počinju da sede

Opstaću,bez obzira na verovatnoću
ne plaše me njihove fabrikovane prognoze
sve unutra sada je moj grad
i kad me nalaze kosti im se zgroze.

Đorđe Aćimović

***

Slepo se mrze
ispljunute reči
ruku zakrvavljenih

Ližemo rane progledale
pod temenom pod grlom u preponama
U nedrima bodež pljuješ
dok rijem u prazno

I gutamo se
reč po reč
načas zaljubljeni

Uljuljkani mreškanjem krvim
čekamo da i tela naša
zatvore oči

Saša Stanić

Fiasko

Razapet
između ustajalih akorda
životu dajem smisao!
A neki starac na kiši
prohujalim životom donosi reč.
Ona kazuje o pritajenoj vezi,
komadu pesme, pesničke mrlje…
Neobrijani starac kisne,
odbacuje čauru života,
kruži i gubi se u
beskrajnom vremenskom grotlu,
ali postoji!
Kisne, ne broji umorne dane,
ne izdiše…
i ne zaboravlja se!
Akordi cvile nad amnom,
kakav smisao dajem?
Želim da kisnem dugo,
da udišem kišu,
da stojim mimo prolaznosti.
Želim da budem mudri starac
zarobljen u telu pastuva,
na kiši…
Želim da kao beli galeb
prhneš iz mog dubokog oka…
Želim samo biti pesnik.

Miloš Stevanović

Pena

*Obućiću se u penu,*

***penu poljubaca, prozirnih sapunica, *

*lomećih talasa, šampanjca.*

* *

*Namirisaću se plavim od neba*

*i plavim od mora i plavim snova.*

* *

*Uplešću zelenu od gora*

*i zelenu smokve i zelenu močvare.*

* *

*Dodaću purpurnu od sutona*

*i purpurnu kiše i purpurnu grozda.*

* *

*Nazuću trave, lišće,*

*pupoljke i granje.*

**

*Ogrnuću se oblacima,*

*zvezdanim prašinama i prostim tišinama.*

* *

*Igraću se nemira, bezobličja, disanja*

*biću jedna tačka i sva širina.*

* *

*Biću takva kolko i tren*

*za nabor u večnostima.*

Xenia

U POTAJI

Da bacim
Kao šaku zemlje
Ovo sećanje –
Nikla bi noć
I zašumela mesečina
I tankom stazom
Dovela me na obalu,
Gde bih sve do zore,
U školjci tvoje reči
Slušala kako ječi more.

Da bacim, u potaji,
Reč jednu koju ne rekoh odavno –
Otplovila bi
U belu postelju mesečine,
Ne znajući da će se u sledećem času,
Ne dugo posle toga,
Svi izvori zatvoriti
I sva korita postati suva.

Da bacim,
Kao lađu od papira,
Misao ovu –
Obale bi rasle i širile se,
Vreme bi postalo mlado,
I mirisalo na sunce što je ceo dan žeglo.

Tada, prostrta kraj voda zaborava,
Uspavljujući unučad,
Zaspala bih, s rukom na dojci,
S rukom na srcu,
Umorna.

Slobodanka Živković