dok sam ti ćutke pružala knjigu sa posvetom
u tri reda i dva pogleda
tebi, svaki stih, ja
i dok si je ćutke čitao
četiri reči i jedan pogled
čuo si sve ono što ti nisam rekla
svih ovih godina
i shvatio da je trebalo da poslušaš sebe
i spasiš nas
od ove knjige
i ove posvete
tebi, svaka reč, ja
grleno
da te sva čula čuju
i da se probude
hrabro
da te osete i
da ti se predaju
nežno
da te zavole
do kraja sveta
Dovoljno je bilo par tvojih reči
povezanih tačkicama
/*kojima si valjda napisao ono što misliš
a nisi hteo da kažeš
koje sam ja tačku po tačku
čitala, razmatrala, analizirala…*/
da napišem tri scenarija sa
srećnim krajem
plus
jedan sa tužnim
plus
jedan koji pišem i dalje
polako
slovo po slovo
bez želje da ga ikada završim
…
Crtajuć za krugom širok krug,
Nad sanjivim lugom kobac kruži
I gleda pusti, ravni lug. —
U izbi majka nad sinom tuži:
“Na hljeba, na, na grudi sisaj,
Rasti, trpi, krst nosićeš, znaj.”
Idu vjekovi, rat ojača,
Metež izbije, gore sela,
i u ljepoti drevnog plača
Ti si ista – moja zemlja. —
I dokad će majka da tuži,
Dokle kobac još da kruži?
22.mart 1916.
Aleksandar Blok
Ti ni ne slutiš
šta ja sve vidim u tom tvom osmehu
crvenilu tvojih obraza
i sjaju u očima.
Čistu refleksiju.
Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg i glasno zaplakati.
Dođeš tako u neke godine
Kad te baš zabole
Šta će ko da ti kaže
I kad pokuša da te slaže
I još misli da je uspeo
Ti se nasmešiš
I iskuliraš
Ne kažeš mu da si ga provalio,
ne treba.
Kad već znaš da je uspeh kategorija
Koja se ne prašta
Onda je bolje da somina misli
Da mu nisi pretnja
Lakše skenjaš majmuna
Kad zatreba
Jednostavno okreneš glavu, nikad leđa,
na drugu stranu
uključiš dugme na modul „ignor“
I kuliraš.
E, ako je sirovina baš neotesana
Nateraš da ga popase posrano
I podrugljivo posmatraš poltrona,
dok te moli da mu oprostiš, i da nije ‘teo,
a oči mu lete levo desno
Jer ne zna koliko znaš
I ko ti čuva leđa.
Posle toga ga sikteruješ
Da otpuzi.
Mož’ i da ga pljuneš il’ zgaziš
Al’ to baš, baš ako ti nije gadno
Jer to smrdi
Neviđeno!
Lozen
teško je prihvatiti
sopstveni narod
parazita
lopova
neznalica
poltrona
kukavica
lenjivaca
pokvarenjaka
smradova
govana
ljigavaca
smrdljivaca
još je teže prihvatiti njihov broj
a najteže činjenicu
da se takav broj ne može promeniti
jednocifrenim brojem godina
podnošljiva je samo činjenica
da je sopstveno okruženje
odlično mesto za život
država u državi
psihički stabilna
pravna
poštena
hrabra
zna šta hoće
ispravna
lepa
vredna
nasmejana
pametna
kulturna
vaspitana
i da Kanada i nije više tako daleko
Lozen
Nekada su autobusi
bili razumni.
Putovali su sa merom
i potrebom.
Danas su se toliko razbahatili
i razmnožili
da su zatrpali puteve,
od njih ne može da se prođe,
a ni da se diše.
Razmeću se izduvnim gasovima
kao da je kiseonik!
Kažu,
voze ljude sa sendvičima.
Brrrrrrrrrrrr.
/* Autobusi se, naravno, brane.
Kako im navodno prete
da će ih od dva, napraviti jedan
pa će ih u gradski prevoz
da ih pijanci i kere zapišavaju.
Bolji im sendviči od govana.
Što jes, jes!
*/
Lozen