U POTAJI

Da bacim
Kao šaku zemlje
Ovo sećanje –
Nikla bi noć
I zašumela mesečina
I tankom stazom
Dovela me na obalu,
Gde bih sve do zore,
U školjci tvoje reči
Slušala kako ječi more.

Da bacim, u potaji,
Reč jednu koju ne rekoh odavno –
Otplovila bi
U belu postelju mesečine,
Ne znajući da će se u sledećem času,
Ne dugo posle toga,
Svi izvori zatvoriti
I sva korita postati suva.

Da bacim,
Kao lađu od papira,
Misao ovu –
Obale bi rasle i širile se,
Vreme bi postalo mlado,
I mirisalo na sunce što je ceo dan žeglo.

Tada, prostrta kraj voda zaborava,
Uspavljujući unučad,
Zaspala bih, s rukom na dojci,
S rukom na srcu,
Umorna.

Slobodanka Živković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *