U POTAJI

Da bacim
Kao šaku zemlje
Ovo sećanje –
Nikla bi noć
I zašumela mesečina
I tankom stazom
Dovela me na obalu,
Gde bih sve do zore,
U školjci tvoje reči
Slušala kako ječi more.

Da bacim, u potaji,
Reč jednu koju ne rekoh odavno –
Otplovila bi
U belu postelju mesečine,
Ne znajući da će se u sledećem času,
Ne dugo posle toga,
Svi izvori zatvoriti
I sva korita postati suva.

Da bacim,
Kao lađu od papira,
Misao ovu –
Obale bi rasle i širile se,
Vreme bi postalo mlado,
I mirisalo na sunce što je ceo dan žeglo.

Tada, prostrta kraj voda zaborava,
Uspavljujući unučad,
Zaspala bih, s rukom na dojci,
S rukom na srcu,
Umorna.

Slobodanka Živković


Published: 01.11.2008.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.