Pesnici nisu hrabar svet
Onoliko koliko se misli.
Ili nisu onoliko koliko to
Njihova poezija od njih traži.
Izričem vidike na praznu hartiju:
Vidik prošlog, vidik sadašnjeg,
Vidik budućeg i vidik svevremenog
I sve se to produžuje u meni,
Postaje moj nemir,
I sve tako do danas,
I sve tako-čini se- do kraja,
Do beskonačnosti.
Slobodanka Živković
Ne shvatam uzaludnost govora.
Ušuškana u lukavost postelje
Mislim o svemu što nisam rekla.
O rečima trpeti i strpljivost.
O tome koliko se može dresirati gnev
Dok se ne umori i ne podlegne.
Ali reči nisu potrebne svakom.
Vreme meni određeno
kao premalo privatne sudbine,
izvedeno je iz dubine tela.
Za moj dalji boravak među živima,
to je sve što poezija može.
Slobodanka Živković
Da bacim
Kao šaku zemlje
Ovo sećanje –
Nikla bi noć
I zašumela mesečina
I tankom stazom
Dovela me na obalu,
Gde bih sve do zore,
U školjci tvoje reči
Slušala kako ječi more.
Da bacim, u potaji,
Reč jednu koju ne rekoh odavno –
Otplovila bi
U belu postelju mesečine,
Ne znajući da će se u sledećem času,
Ne dugo posle toga,
Svi izvori zatvoriti
I sva korita postati suva.
Da bacim,
Kao lađu od papira,
Misao ovu –
Obale bi rasle i širile se,
Vreme bi postalo mlado,
I mirisalo na sunce što je ceo dan žeglo.
Tada, prostrta kraj voda zaborava,
Uspavljujući unučad,
Zaspala bih, s rukom na dojci,
S rukom na srcu,
Umorna.
Slobodanka Živković