Ja sam samo … kao

so u moru.

Bili su to obični dani
sivi, sumorni i prazni
i bio je dovoljan jedan dodir
da pokrene lavinu
i da iz druge kože izrone
sve laži i obećanja
lomovi i padovi
pojave i pitanja bez mere
bez daha.

Očajna sam rukama vazduh
sakupljala
u uglu usana izgovarala tvoje ime
u dnu oka gledala slike
govorila
hodala
ostavljala tragove
i sanjala.

Često nisam znala gde si
postavljala pitanja
i davala odgovore
molila te da sakriješ te crne oblake
pružala ti ruke
volela
jako.

Onda sam pala.
I zaćutala.

Neka.

Neke slike ne treba da postoje
neke priče se ne pričaju
neke su misli jače
sakrivene
a neke se ljubavi
prosto ne dese.

Jednom će
te ljubavi

ispričati priču

do kraja.

Ti, samo zažmuri i razumećeš.

Suzana Janačković Živković


Published: 15.11.2008.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.