Tag: Gordana Vlajić

Bol

/Dan kada mi nije bilo do kafe/

Uz poštovanje prema Kortasaru,
poezija se ipak ne može lišiti
deskriptivnih pasaža,
skribomanske akrobatike,
stilskih obrisa,
imaginarnih figura,
mentalne gimnastike…
i ostalih elemenata koje on,
sa svojim pampa srcem,
prepoznaje kao – dekorativnu književnost.
Jer, svi soneti,
rapsodi i bardi,
aedi, ode, himne,
epovi, recitali i poeme…
sveli bi se na samo jednu pesmu.
Na jednu strofu.
Na jednu reč.
Bol.
Pain.
Weh.
Aci.
Dolor.
Itami.
Боль.
La douleur.
Fájdalom.
A onda,
zasto bismo je takvu,
aksiomski ogoljenu,
nezanimljivu za dušekopanje i introspektivno
grabuljanje,
pitam – zašto bismo je takvu uopšte zabeležavali?
Zašto izgovarali?
Nego onaj ko poželi pesmom da se kaže,
nek je pritisne crvenim šakama,
svako u svojim žutim grudima,
svako u svojim crnim zemljama.
I nek ućuti.
Belo.
Znači, to si ti hteo?
Kad tebe nema,
da zamru pasusi i alegorije?
E, pa ne može!
Hoću poeziju.
I hoću dekoraciju.
Čuješ li me ti,
argentinska hronopijo!
Ako se ogolimo, ako se pojednostavimo,
ako se urazumimo i progledamo,
svi ćemo ti se pridružiti
užasnuti crno-belim sivilom.
Prestrašeni besmislom.
Ophrvani očiglednošću.
Uništeni spoznajom
koja se svuda isto prepoznaje i čita,
uprkos tome što se različito krklja
bol pain weh aci dolor itami боль la douleur fájdalom.

Gordana Vlajić

Kraj

/Kafa “sačekuša” u kacelariji od kože i stakla,
sekretarica se izvinjava da se direktor opet
izvinjava, ali će se sutra sasvim sigurno javiti…,
javno-komunalno preduzeće/

Završićeš
Sudeći po statistikama
U prometnoj nesreći.
Bićeš
Strana 7, proširena vest, šlajfna ipo,
Rubrika – Dogodilo se noćas na našim ulicama.
Bićeš
Strana 37
Molim vas sa fotografijom
Prosek format
Da, dva stupca,
Oglas 2367,
I
Ko zna,
Tada će se možda posmrtnice štampati u boji,
Pa će se videti tvoje smaragdne oči
Na koje si sada tako silno ponosna.

Gordana Vlajić

Kokoška

/Avgustovska kafa u “Varaderu”, Pančevo/

Raširila je veš
dobacujući komšijskim kokoškama preko ograde.
Jedna joj je baš na nju poličila:
udaljila se od bunjišta i po jalovoj zemlji
kljucala sama.
A ne bi ostala ni gladna, ni zakržljalih krila,
samo kad bi se pridružila gomili
koja ne traži mimo prosutog i bačenog,
koja ne mari što kljuca tuđe, umesto svog.

Gordana Vlajić

REKVIJEM ZA IDENTITET

/Kafa čudnog ukusa i sa mnogo mleka,
”Chez Maxim”, Pariz/

Identiteti
mogu biti
izgubljeni prodati poklonjeni
nepronađeni oduzeti
ali i
Pažnja!
Velikoj većini žena
identitet je zagoreo
jer su ga
(greškom?)
zamotale
u jednu
loše napunjenu
(ups, ispade sadržaj!)
i malko zagorelu
Novogodišnju sarmu.
Ostaje
ona manjina žena
čiji je identitet umro
amen
od hroničnog nazeba
zbog depiliranih nogu
i prekratkih haljina.

Na žalost
konstatuje se
da je isto tako i
velikoj većini muškaraca
identitet
najblaže rečno ugrožen
jer je izgubio
neophodnu čvrstinu
usled prečestog menjanja
radne i životne sredine
postoje i ljudi
koji nikada nisu ni imali
identitet
ali brinu
paze
i čuvaju
tuđi.
Mislim, identitet.

Gordana Vlajić

Buđenje

/Kafa s pogledom na divlje patke, ”Robinzon”,
Budimpešta/

Trava je bila rosna i tek prolećno zelena.
Arijadna je ležela mirno jedva primetno micajući
usnama.
Dozivala je.
Izgledala je sasvim zadovoljno:
Kao da joj je nevažno da li će iko doći.
Dovoljno je bilo što mu ima ime na usnama.
I kao da uopšte nije primećivala
Da je nebo dobilo boju miholjske trave
Od najezde skakavaca –
– smešila se.

Gordana Vlajić

Što gu napravi, nanče

/Uz svadbarsku kafu pod šatorom, selo Suvojnica
kod Surdulice/

Ako li da iskočimo na Čukar, nanče.
Da me druskaš i da mi sas slatke reči tepaš
ko kad be dete malečko.
Pa da mi zboriš za mečku,
da mi od čuđenje zinev oči,
da zaboravim na ovaj sg život,
da zaboravim na mrešku.
U tvoje bi fute da se zabijem, nanče.
Da žmijem i da plačem,
cel vid i dušu da isplačem.
Znaješ li kolku je ubav, nanče.
I što mi, pusto, raboti.
Kad stane da me celiva i ape,
ne smem ti ni kazujem kude sve,
po cel noć se prevrćem, stenjem,
osićam mu jezik, zubi,
silinu u slabine, bre.
Ona njegova usta ko zrela dženarika nabrekla,
a ovu moju, ne mogu gu opravim, kolko mi be
otekla.

Lele, nanče, s mozak da te zavrti.
Onda me toprv sobali u Beliš,
sto putke se cel s mene prevrti.
Sas obe šake skubem travu,
ću se precepim, će me čujev komšije,
sve u zemlju, ko da pasem, pobijam glavu.
Podigne mi aljinu na gor,
smkne mi rukavi na dol.
Prsti će pomrsi, će gi u moje grudi izlomi,
ne me po ime vika, sva će se istopim kako mi zbori,
a ona stvar što mi je u mene vrelu nabija,
golema mu, nanče, i on mi na mene to vika,
arna mu i crvena ko na čiča Grade paprika.
Vikam ga otoič da prestane,
da me ne celiva pod mesečinu onolku,
besmo poza tarabu od Desu i Dane.
On se iskidaja od smej,
kazuje: – Mori, dođi na čiku!
Reko mu da mu ič ne verujem,
da će me osramoti, da ću ga ubijem,
on si samo u moju gušu stenje i riče:
– Ubi me, ne prestajem!
I takoj,
kad gi uspijem sve po kuću,
umesim pogaču, natočim vodu u svaku testiju,
kad iskočim poza avliju,
bajagi da nešto važno posvršavam,
davam mu se i davam,
dok ne počne da se razdanjuje,
kusa sve od mene,
kusam gi i ja s njega,
saplićem se posle uz basamci,
utrapavim se od jutra,
al ga do noć poželjujem
i pa gorim za sutra.
Lele, nanče, ako li da iskočimo na Čukar,
da me druskaš i da mi sas slatke reči tepaš
ko kad be dete malečko.
Da možeš, živ ti ja, da l bi na mene rekla,
da l bi na mene istinu kazuvala,
da l si se i ti n’ ovaj oganj pekla?
U tvoje bi fute obrazi da zabijem, nanče,
što vas sve osramoti.
Mre mi se, mre!
Ne mi se kuka.
Što ispado na cel rod bruka.
Da žmijem i da plačem,
što gu napravi,
na moju decu, na mog čoveka!

Onoj, nanče,
sa svakog će na sudnji dan da mu s koske napuniv
raku!
Eve, pa ću povežem kose u šamiju,
i zlato ću da si vrnem na desnu šaku.
Mori, nanče, ček da te cunem – je l baš pogolema
greška?
Ako li da si budem uz njega još mrvku, u ovaj
život, sg,
pa posle ne žalim da svršim, pa posle – toprv nek
mi je mreška!

Gordana Vlajić

Ostavljam te

/Karamel frapućino, “Starbuck’s” u Njujorku/

Verujem u Obmanu.
Kada se plavo nebo učini sivim.
Zbog jedne ili dve vrane.
Ili sasvim zelenim,
od
recimo
tvoga pogleda.

Verujem u Iluziju.
Kada se reč
sasvim obična
pretoči
u veru
i zakletvu.

Samo prste uvek prepoznajem.
Kada lutaju i uzimaju.
Kada zaćute
naslućujući
iluziju.
Razaznajući
obmanu.

Zato te ostavljam.
Da mi traješ zauvek,
mladi moj prijatelju.


Gordana Vlajić