Što gu napravi, nanče

/Uz svadbarsku kafu pod šatorom, selo Suvojnica
kod Surdulice/

Ako li da iskočimo na Čukar, nanče.
Da me druskaš i da mi sas slatke reči tepaš
ko kad be dete malečko.
Pa da mi zboriš za mečku,
da mi od čuđenje zinev oči,
da zaboravim na ovaj sg život,
da zaboravim na mrešku.
U tvoje bi fute da se zabijem, nanče.
Da žmijem i da plačem,
cel vid i dušu da isplačem.
Znaješ li kolku je ubav, nanče.
I što mi, pusto, raboti.
Kad stane da me celiva i ape,
ne smem ti ni kazujem kude sve,
po cel noć se prevrćem, stenjem,
osićam mu jezik, zubi,
silinu u slabine, bre.
Ona njegova usta ko zrela dženarika nabrekla,
a ovu moju, ne mogu gu opravim, kolko mi be
otekla.

Lele, nanče, s mozak da te zavrti.
Onda me toprv sobali u Beliš,
sto putke se cel s mene prevrti.
Sas obe šake skubem travu,
ću se precepim, će me čujev komšije,
sve u zemlju, ko da pasem, pobijam glavu.
Podigne mi aljinu na gor,
smkne mi rukavi na dol.
Prsti će pomrsi, će gi u moje grudi izlomi,
ne me po ime vika, sva će se istopim kako mi zbori,
a ona stvar što mi je u mene vrelu nabija,
golema mu, nanče, i on mi na mene to vika,
arna mu i crvena ko na čiča Grade paprika.
Vikam ga otoič da prestane,
da me ne celiva pod mesečinu onolku,
besmo poza tarabu od Desu i Dane.
On se iskidaja od smej,
kazuje: – Mori, dođi na čiku!
Reko mu da mu ič ne verujem,
da će me osramoti, da ću ga ubijem,
on si samo u moju gušu stenje i riče:
– Ubi me, ne prestajem!
I takoj,
kad gi uspijem sve po kuću,
umesim pogaču, natočim vodu u svaku testiju,
kad iskočim poza avliju,
bajagi da nešto važno posvršavam,
davam mu se i davam,
dok ne počne da se razdanjuje,
kusa sve od mene,
kusam gi i ja s njega,
saplićem se posle uz basamci,
utrapavim se od jutra,
al ga do noć poželjujem
i pa gorim za sutra.
Lele, nanče, ako li da iskočimo na Čukar,
da me druskaš i da mi sas slatke reči tepaš
ko kad be dete malečko.
Da možeš, živ ti ja, da l bi na mene rekla,
da l bi na mene istinu kazuvala,
da l si se i ti n’ ovaj oganj pekla?
U tvoje bi fute obrazi da zabijem, nanče,
što vas sve osramoti.
Mre mi se, mre!
Ne mi se kuka.
Što ispado na cel rod bruka.
Da žmijem i da plačem,
što gu napravi,
na moju decu, na mog čoveka!

Onoj, nanče,
sa svakog će na sudnji dan da mu s koske napuniv
raku!
Eve, pa ću povežem kose u šamiju,
i zlato ću da si vrnem na desnu šaku.
Mori, nanče, ček da te cunem – je l baš pogolema
greška?
Ako li da si budem uz njega još mrvku, u ovaj
život, sg,
pa posle ne žalim da svršim, pa posle – toprv nek
mi je mreška!

Gordana Vlajić


Published: 19.03.2013.
Classified as: Poezija
Comments: 1
Author:

Discussion: Total 1 Response

Comments: 1 to “Što gu napravi, nanče”

  1. boban says:

    Fantastično. Pošto sam iz Niša, melodija i jezik su mi potpuno poznati i bliski. Super!

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.