Tako smo brzo prohujali,
a ipak ostali zeleni –
bez reči, iskustva, bez sutra,
bez komadića duše…
Proletelo je…
Srećnima, kažu,
vreme brzo prolazi –
zato se sada vuče
kao isprebijano pseto…
a grad je pust, ulice modre,
ideali gnevni…
Surovost ovog haotičnog sveta
mi pokušava skameniti srce –
neki ljudi se otimaju
oko mojih grudi, dela…
Vazduh zagađen gordim pesmama
se širi unaokolo, guši nas,
obuzima beskrajnom bezvoljnošću…
Beživotna bića daju savete –
omražena su, prognana…
Nebo se zatvara
odnoseći izvitoperene umove,
reči se potpaljuju, gore…
Naprosto se dogodi ona;
ona koja ostavlja tugu u očima,
plemenitost potrošenog srca,
skromnost jedne patetične duše;
ostaju stihovi, pesnici, vino,
krv, note, reči ljubavi, potomci…
Ili ne ostaje ništa.
Miloš Stevanović
Morska zvezda ostavljala je
drečave tragove po stenovitim ukrasima,
rak je uz romsku muziku
hrabro nosio školjku na leđima;
a vazduh je disao,
kedar mirisao,
pesma se spotakla o talas,
jata prestravljenih riba
gonila su beskraj;
ali večnost im se prostirala
do zamagljenih stakala providne kocke,
prokleto ograničene ćelije –
ni stihovi nisu umeli dalje pobeći.
Pesma je sanjala more.
Miloš Stevanović
Rukopis oštrih pokreta,
potezi jeftinog blefa;
ispijeni, uplakani sanjar
oslanja se na umeće desne ruke,
pero mu se otima,
tumara po zatvorenim grudima, glavi;
praznina ispunjena nepostojanjem,
prolaznost predvođena krikom…
Sve to smestiti na papir,
odupreti se strahu tragova,
predvideti narednu stranicu,
znati slušati, moći plakati,
hteti pisati, smeti voleti.
Imati pesmu.
Miloš Stevanović
Razapet
između ustajalih akorda
životu dajem smisao!
A neki starac na kiši
prohujalim životom donosi reč.
Ona kazuje o pritajenoj vezi,
komadu pesme, pesničke mrlje…
Neobrijani starac kisne,
odbacuje čauru života,
kruži i gubi se u
beskrajnom vremenskom grotlu,
ali postoji!
Kisne, ne broji umorne dane,
ne izdiše…
i ne zaboravlja se!
Akordi cvile nad amnom,
kakav smisao dajem?
Želim da kisnem dugo,
da udišem kišu,
da stojim mimo prolaznosti.
Želim da budem mudri starac
zarobljen u telu pastuva,
na kiši…
Želim da kao beli galeb
prhneš iz mog dubokog oka…
Želim samo biti pesnik.
Miloš Stevanović