Želela bih da jedan osmeh
samo u mene gleda.
Kada tiho ustanem iz
postelje,
da je on sve sto mi treba.
Neka mi priča kako
miriši proleće i narcisi
u mojoj ruci,
i kako su lepe boje zvuci
gitare koja svira mol.
Želim da otera bol
daleko od mene, u zaborav.
I neka mi kaže kako je voleti lako,
i kako je divno slušati moj glas.
I ako i možda jednom lane kao pas,
zameriti mu neću,
jer se svako od nas bori za svoju sreću,
i u onom drugom pronalazi spas.
Marijana Petrović
ja sanjam ruke svoje majke kako me drže da ne padnem
u duboku provaliju stavili su reflektore u točku udara
i dovezli su dvoja kola ne tako hitne pomoći
i četiri kirurga čekaju prigodnu pjesmu da uokvire prizor
ja sanjam ruke svoje majke kako me bude da ne ostanem
zauvijek na drugoj strani pale su sve nade u vodu
i dovukli su brod nasukan na mrtvu ribu zaplela se mreža
i oči mi se pune vodom koja nije za piće ocean
Beatriče Ilić
Rekli ste mi
Da sam:
komedijaš
duhovita
iskrena
lažljiva
dosadna
komplikovana
sitničar
baksuz
otkačena
folirant
prepotentna
čudo
loša
dobra
čovek
žena
nasmejana
besna
tužna
srećna
talentovana
naivna
Da nisam:
tolerantna
“sama”
pametna
zadovoljna
Da imam:
mooda
oštar jezik
mozak
keca u rukavu
nizak IQ
Da nemam:
dlake na jeziku
I znate šta?
SVE
sam
nisam
imam
i nemam!
Baš sve
i
BAŠ ME BRIGA !!!
Suzana Janačković Živković
Radije ne razmišljam
Destruktivna sam …
Radije osećam
I sve je ok.
Budućnost i stvari razuma …
Trčim i ne ostaje ništa
Nikakav trag iza …
Nema dodira i nema topline
Tu, blizu budućnosti.
Nikakva prošlost više nema veze
Kao da ničeg nije ni bilo
Budućnost, pomisao na nju
može da … zaudara.
Ostavi sve po strani …
Mene nema iza
Niti sam ispred.
Ja sam po strani …
Meni ostavi sve.
Neću gmizati kroz godine
Niti ću se gubiti po vremenu
Jedino možda po predelima …
I kažem slagati sebe nije nikakv greh
Ponekad nije loše slagati i sebe i stvarnost
I krenuti ka velikim vratima.
Nadežda Hadrik
Bio je dečak kada je sa majkom
i starijim bratom
posetio domovinu svog oca.
Nekoliko sedmica kasnije,
kada su se vratili u Englesku,
u goste je došao očev prijatelj.
Posle nedeljnog ručka
dok su sedeli u vrtu, iza kuće,
on je upitao Pola:
“Šta si naučio u našoj Srbiji?”
“Da, setio sam se”,
odgovorio je Pol.
“Jednu pesmicu.”
I nasmejao se.
“Hajde, reci nam je!”
bodrio ga je očev prijatelj.
“Ja sam ja,
ti si ti,
on je on,
ti si konj.”
I ponovo se nasmejao.
Kada je očev prijatelj otišao
Pol je od oca dobio batine
koje je godinama pamtio.
Nikada nije saznao
šta pesmica znači.
Zoran Ilić
Znaš šta, više nisam mačka.
Ne grebem, ne predem, ne verem se po drveću.
Ne sijaju mi više oči u mraku.
Nemam ni devet života.
Da l’ beše devet ili sedam?
Nebitno, imam samo jedan.
Sad sam riba.
Takvu si me hteo.
Eto mene tebi takve onda.
Ali da prestanem da te volim
na to me nikad nećeš naterati.
Ne možeš mi ljubav ubiti.
Samo da znaš.
Suzana Janačković Živković
sopstvena vatra me boli
i nema u ovom trenutku reči
kaja bi do imunosti mogla
te bolesti da me izleči
kad se sav u plamen pretvorim
moje će srce tek onda da ozebe
tražim reč koja bi te na pola puta srela
da ovom vatrom razbolim i tebe
nema te reči u ovoj je vatri izgorela
tražim reč da ti se grudi razgore
da ti kukove zapalim da ti dojke vatrom progovore
da u ovoj vatri ne izgorim
potrebna mi je tvoja vatra
jedino njom zapaljen mogu da se borim
Milen Milivojević