Author: Urednik

Tragovi ledenih opeklina

Ne moram ni pogled spustiti na tlo
Osjećam svim svojim tijelom to, mrtva si
Iako učini mi se ponekad da ugledam
Tvoj posljednji vreli dah i teški pad

Snijeg se tad počeo krvavo bojiti
Bol nije nestala zajedno s tobom
Ostavila si za sobom dušu i trag
Poput crvenih santi u srcu plove

Padao je snijeg na tvoje zaleđeno lice
A nisam ti uspio dočarati svoju patnju
Još uvijek samo bespomoćno ležiš
Koliko si puta danas udahnula?

Sve to razdiralo je moju propalu dušu
Naučio sam, odupri se na početku
Nikada nisi dolazila na vrijeme
Pitam se što drugi rade na badnjak

Anja Tkalec

Vetar

U noćima nekim, hladnim i tužnim
devojke sa očima punim vlage
trče po mojim snovima ružnim
dok tražim ljude daleke i drage.

Zora miriše na lišće i mleko
kao da treperi, drhti i sniva.
U daljini prošloj plače neko
za vetrom što nečije ruke skriva.

Pustam da me talasi nose
u dubine plave nečijeg dna
čujem tihe korake bose,
to neko hoda ivicom sna.

Brojim prste u svojoj kosi
dok plima ljulja talase bele,
misli lete, vetar ih nosi
u raširene ruke koje ih žele.

Sve je tako jednostavno
u pesmi koju ne razumem,
hteo bih i ja da budem vetar,
htei bih hteo ali ne umem.

Boban Petrović

Sladak razgovor

/Kafa u beogradskom ”Dijalogu”/
– Veruješ li, stvarno,
da se ponovo rađamo?
O, da!
I to ne jednom samo,
već onoliko puta koliko se prepoznamo.
– I da ćeš, jednom,
biti samo moja?
Da, samo tvoja.
I to nama obeležena,
od naših mirisa i naših boja.
– Šta ako se, o moj Bože,
rodim kao drvo?!
Ne brini, mili moj.
Tad biću kora,
a gusta smola – biće naš znoj.
– A zamisli,
ako se rodim kao misao?
183
Ah, ništa onda.
Moje oči biće ti materica,
a moje grudi smisao.
– Zalutam li u tuđ san,
hoćeš li me i tamo naći, jedina?
I tada hoću!
Java nek bude mi ledina,
a jastuk biću ti noću.
– A budem li, u novom životu,
samo malo slovo?
Ne mari. I tad ćeš imati svojih čari.
Koje god slovo da si ti, ja biću tvoje “i”.
Da uz Ti stoji “i”,
kao “i” od mi.

Gordana Vlajić

Život

1.
Jedan bor
što mirisom sni dirnuti
nebo čisto
isto će se prevariti,
kao svaki redak stvor:

od mladosti on težiće
da se svije pod zalaske.
U daske će pretvoriti radni ljudi
ovaj bor.

2.
Smoli slična,
od detinjstva,
pećina će neka zadnja
hladna leta provoditi,
bezimena i obična.

Dok pod njenim čelom tupo
k‘o sudbina kaplje tama,
naći će je mnogi ljudi.
Otkriće da nije sama.

Napraviće oni od nje muzej
koji šapat čuje
i šarena podna svetla zasjaće
uz pomoć struje.

Gledaće je bučna deca
na planinskoj jednoj koti.
Pećina će uživati od tada
u toj lepoti.

Ivan Despotović

Oči

Oči su ogledalo duše, govore mnogi.
Ogledalo neba, beskonačnosti i drugih.
Kada u suzi oka ljubavi ugledaš sebe
dok slučajno stojiš na kiši,
zapitaj se na šta treba da se svede
taj svet koji se polako ruši.
Možeš li da podneseš svoj lik u tuzi očiju tih.
Dušu koja se cepa ugrudima,
zbog bezazlene greške tvoje.
Razmisli, možeš li prevesti preko usana
ono što najteže pada ljudima,
i hoćeš li nasmešiti najvoljenije svoje.
Ne dopusti da ti sa dlanova,
prvim povetarcem jeseni,
ljubav nestane bez i jednog traga.
I ništa ne zamenjuje poljupce hladne
prosipane prema tebi, dok zvezda uporno peče,
niti toliko osmehe divne,
koji gracioznošću svojom obasjavaju nemirno veče.
Povrati sjaj bez suza u divne oči one,
i poljubi ih u ime ljubavi vaše.
Neka osete iskrene reči tvoje,
i koliko ti u stvari znače.

Marijana Petrović

Nepotpuna

Evolucija
je karta u jednom pravcu
Svi putuju
Reči
pažljivo upakovane slike
strogo kontrolisana iskustva
i ja

Nisam spremna
Uvek zaboravim nešto
zbog čega bih se vratila
u Juče
Ne mogu da idem dalje
nepotpuna

Nisam dovoljno ćutala
ispod zida po kome
su hodale moje bosonoge strasti
jedne noći
kad su probudile jedna drugu
i krišom izašle kroz odškrinut prozor

Nisam dovoljno ljubila
svoje dete dok je
gladno tražilo moju krv
i zadovoljno sisajući
zaspalo
priljubljeno
tik uz moje srce

Nisam dovoljno zapamtila
pesama od kojih
sam čula da postoji
nemoguće i da se često
krije u jeftinim haljinama

Nisam dovoljno poželela
pre gašenja sveća kad
je dan prestao
da broji sate i zakašljao se usred
konverzacije sa izvesnim
poznavaocem materije

Nisam ništa stigla
dok sam trčala da kupim kartu
i nađem sebi mesto pored prozora
sa koga ću gledati svet
kako
nestaje

Ivana Knežević