Lopov

Muškarac koga volim
ima smotani chic
Ima i ženu
I veruje u Boga
Kad pretera sa svime
ja napravim scenu
i ugrizem ga za čelo
On misli da je to
animalizam u mom feminizmu
Ne mogu da mu kažem
da je u pitanju staromodna
sentimentalnost
ništa više
Ovo je za njega avantura
i svakog dana se poseče
kod brijanja
Crvene tačkice tek osušene krvi
na njegovim obrazima
i začešljana mokra kosa sa čela
nalik na neodoljive muškarce Hollywood-a
iz 40-tih
su dovoljan razlog
da mu ukradem jednu misao
Kad rukama brani sebe i Boga
i svu snagu sakrije u smeh
tada mu ukradem još jednu
Ostavim male tragove zuba
i on ih zagleda u ogledalu
Ne primećuje da je drugačiji
ili da mu nešto nedostaje
Ja ćutim

Sinoć je preterao
najgore do sada
Rekao je da me voli
Nije smeo
Ne sećam se šta se desilo
ali sam jutro dočekala
u zatvoru
Očekuje me suđenje
i seansa sa zvaničnim licem
Žene koje grizu iz ljubavi
su nepoželjne na ulicama
u privatnim salonima
i na svim drugim mestima
gde dolaze pristojni ljudi
Mogla bih možda da odglumim
muškarca
Ukrala sam mu dovoljno
misli, emocija i sećanja
i kao muškarac
dobila bih pomilovanje
Čudno je u celoj stvari to da
on liči na mene
Kako bi to izgledalo
ako bih pred ljudima rekla
da muškarac koga volim
liči na mene
Ne
Umesto toga
priznaću da sam mu ukrala
sve
i krivica je samo moja
Ne znam šta će biti
Noć u zatvoru
ima pozitivan efekat
Kajem se
i vraćam ono što mi ne pripada

Kad me puste
nepopravljivu
podelićemo svoje razlike
jednako i oprostiti sličnosti
Možda ćemo se razići posle toga
Ako opet dobijem želju da ga
ugrizem
slučajno i neočekivano
šaputaću sebi trezveno
da je isti kao ja
I još nešto:
On me voli, on me voli, on me voli…

Ivana Knežević

Neugodno popodne u tesnoj suknji

Večeras idem u pozorište
Ličim na špansku Ciganku
i nisam sigurna da li je to pristojno
Možda će mi dati sporednu ulogu
jer je u životu jako malo uloga ostalo
za takve arhetipe
Istina je da se osećam vrlo nepristojno
Poslednji premaz karmina
je prekrio suptilnost
i dekolte otkriva moje namere
Možda ću otkopčati gornje dugme
na suknji, i izmasirati stopala
Imam još par sati
Dovoljno da odustanem od seksepila
okrenem tvoj broj
i kažem ti koliko mi se dopada
tvoj poslednji članak o evoluciji građanskog prava
u uslovima multi-etničkog metropolisa
Otkazaću pozorište i osloboditi se ove suknje
Onda ću ti pročitati brošuru
koju su mi poslali uz godišnju pretplatu
U njoj, na jednom mestu kažu

Potrošiću hiljadu reči
kao da sam ih pronašla na aukciji
i kupila celu kesu za jedan penny
Potrošiću hiljadu pogleda, i isto toliko odustajanja
I kad ih sve potrošim
i dalje će mi ostati ova želja
o kojoj ne umem da kažem ništa.

Ivana Knežević

Glad subotom uveče

Glad subotom uveče

Jedemo lignje prstima
umočene u sos od mente
u baru na West End-u
Osećam na sebi tvoj pogled
mastan od želje
Ja gledam u lepog blues gitaristu
Sedi na barskoj stolici
u iznošenim kaubojskim čizmama
Njegov glas je kao neobrijani obraz
na mojim grudima
Pratiš moj pogled
i nudiš mi poslednji komad
Ukusno je i gutljaj belog vina u ustima
meša nostalgične ukuse Mediterana
i Misisipi krajem dugog toplog leta

Napolju duva hladan vetar
Prolazimo kraj oronulog hotela
iz koga dopire muzika sa kareoke sistema
Unutra sede oronuli pijanci
i tinejdžeri u crnom
Gusti oblaci duvanskog dima
lebde iznad opuštenih glava
kao šeširi anđela
i svi plješću smenjivanju izvođača
na maloj bini
Nastavljamo dalje ulicom
Pored nas prolaze automobili
i tramvaji, mimoilazimo se sa
ljudima koji nose kišobrane
Iza njih počinje da pada kiša
Ti imaš rupu u cipeli

Trčimo do cafe-a
koji blista toplom svetlošću
Unutra ljudi igraju karte
za stolom u izlogu
piju cappuccino i pričaju
Nema mesta
i mi prolazimo između stolova
gledamo fotografije na zidovima
i smešimo se drugim gostima
Na šanku su tacne sa kolačima
Lenja pita sa malinama
i štrudla od oraha
Kupujemo od svega po komad
i izlazimo opet na ulicu

Čekajući tramvaj jedemo kolače
u skloništu od kiše i vetra
Ližemo prste i smejemo se
Puna su nam usta kad on stiže
Grliš me i podižeš od zemlje
Iza mene se zatvaraju vrata
taman kad sam odlučila
da odletim u nebo i
pojedem prstima kišne oblake

Ivana Knežević

Trudni dečak

Trudni dečak

Prošla sam jutros pored
jedne mlade Kineskinje
Bila je delikatna i trudna i poželela sam
da joj dotaknem stomak
Ne za sreću
samo da ga osetim
Ovo joj je prvi put
vidi se po načinu na koji lebdi
Hoda sa brigom
kao da nije sigurna da joj neće ispasti
Novi život
i stomak
I kako da ga sačuva
Bila sam ljubomorna na njen prvi put
I ovaj osećaj je moj
prvi put
Zagrcnuta emocijama gledala sam
kako meni raste stomak i u njemu oluja trudnih želja
Utrčala sam u javni WC i odlila višak
Nikome nije ništa bilo čudno
Od početka kanalizacije
u nju se sliva sve što se nema gde sakriti
Potom sam opet uhvatila korak sa njom
na malom rastojanju
Imitirala sam kako hoda
Tako je spora
Kasnim

Naišle smo na par crnih tinejdžera
Vežbali su break-dancing routine na uglu
Ona nije zastala ali ja nisam mogla da odolim
Dečaci se nisu obazirali na mene i druge prolaznike
i ja sam osetila kako mi se kosti razmeštaju
iz trudnoće u elastični talas pokreta
Da sam dečak
nosila bih bezoblične pantalone i saplitala se
o sopstvena stopala
Svaki put bi me iznenadila snaga mojih udova
i savitljivost volje
Ne znam šta bi dalje bilo
jer ne mogu da uhvatim način na koji se kreću
a sve u meni zeli da budem kao oni
Fluidna
I trudna
Ljubomorna
Prepuna
Sve što nisam
I ono što jesam
Da ništa ne ostane
za druge

Ivana Knežević

Estetika krivice

Nekad, jutrom,
probudim se ispod abažura
od pirinčanog papira
sklupčana
manja od Palčice
klaustrofobična
i tmurna
Za žrtveni doručak
prelije me vrući sirup krivice
Peče, probija
kožu i podseća da ne bih
smela spavati gola
Kaustični efekat istopi tanku opnu
u koju se običnim danom
motaju fini pokloni
za ljubitelje malih stvari
U radnji na Queen West-u
nabavljam svoju nedeljnu zalihu
japanskog
rukom rađenog papira
Moja krivica, sklona pedanteriji,
ima fetiš
čiste mlečne svetlosti prelomljene
kroz porozna vlakna pirinča

Svod kupole pojačava eho
mizerije
Zgrčena u ovoid
grlim svoju kožu, mišiće i kosti
Misli nisu utešne, krivica
pravi inventar i ja samo ćutim
Ovog istog jutra
milijarde koračaju planetom
u krug
Jadnici
koji posrću, padaju, gaze druge, otimaju, ubijaju,
plaču, mole za ljubav, toplinu, sigurnost, i milost,
i ne znaju
Život, stvoren od karbonske prašine
i vodenih kapi
pod zlatnom zvezdom,
je prevara
Savršen čin stvaranja
čija kreacija ne vredi ništa
Jer, negde unutra, duboko ispod
kupole pirinčanog neba,
postoji sećanje na besprekorno
remek-delo
I svako, slab, mlad, ružan i slep
troši sebe, druge ljude i Bogove
za bolje i veće i lepše…
Nebrojeni ljudi i njihove oči, ruke, ušne školjke
traže savršeni sklad
Uzalud, uzalud

Estetika je ruganje lenjosti
i nesavršenstvu
Krivica je kazna
Za nemoć
I neodustajanje

Ivana Knežević

Suđenje

Pričati sa mnom o ljubavi
je gubljenje vremena
Imam senzibilitet i sve što treba
osim
što ne znam ništa
o tome što se u supermarketu
današnjice prodaje kao ljubav
Ako mi ovaj Sud dopusti da pripremim
svoju odbranu
prvo ću dovesti band muzičara s juga
Za malo para
reći će ono o čemu bih ja lagala
jer u pesmi postoji nešto čega među ljudima nema
Sloboda
Od svega
Otvorena vrata na duši
kroz koja izlazi vapaj istom jačinom
kao i molba
Nemojte da me zatvarate u kaveze sa poslugom
i zdravstvenim osiguranjem
Kad ostarim
sve će mi to biti nedovoljno
Sigurnost je savremena laž
ulovljena u nebodere neuspeha
U mreži straha od drugih ljudi
gubim dah
i znojim se slanim kapima beznađa
Bespomoćna sam pred konvencijama
Meni najlepše stoji crveno
i volim da zagrlim ljude koje ne poznajem
ali to nije ljubav
koja se kupuje na popust
Volela bih da živim u gradu
30
na čijim se ulicama pleše
Osudite me na doživotno dokazivanje
vrednosti lepe reči
i ostavite da pišem o ljubavi

Ivana Knežević

Ubistvo

Ubistvo
Lomiš me
Iz mog rasutog lica
uzimaš oštre ivice očiju
Šalješ ih poštom
na kraj sveta
dečaku po imenu Pablo
Kad poraste
on će pisati pesme
ili ubijati pred tuđim
pogledom
Na putu kući
devojčicama poklanjaš
insence i žele bombone
Na rukavima svog omiljenog kaputa
zalepio si komade mog srca
raširio ruke i zamišljaš
da ti rastu krila
Penješ se na krov i gledaš
niz ulicu
Od preostale srće
praviš mozaik
na krevetu
U sumrak
podseća na pogled sa prozora
njujorškog hotela
Opružen, bez pokreta
čekaš da se desi čudo
Možda će sutra
Sada
noć dolazi
i prekriva te svojim stidom
Ujutro će sve biti mokro od suza

Ivana Knežević

Dobro jutro

Jutros
na sporednoj ulici
negovanih travnjaka
presreo me je beli cvet
perunike
Otvoren kao svet tek rođen
raščupanih latica na toplom vetru i
istegnutog zelenog vrata
nadvio se nad ulicu
i zaustavlja prolaznike
Uronila sam lice
u njegovu strast
i zatvorila oči
Stvoren je za ljubav

Ustaću sutra rano, obući belu haljinu
i istrčati bosa
na ulicu
Sešću pored njega na
ogradu od meksičke cigle
da zajedno nudimo prolaznicima
ljubav
Kad zastanu
on će ih pustiti u apoteku opojnih mirisa
Kad sakupe polen po usnama
i vetar i pažljive ruke otkriju butine,
nek’ siđu
u mekani prevoj i
podzemne vode između
Slatke kapi nektara
i slane kapi znoja
na jeziku…

Dobro jutro
Sutra će možda padati kiša

Ivana Knežević

Afera

Imam aferu sa njegovim glasom
Obećao je da mu neće reći
On posrće dok pričamo
pod teretom svakakvih
ali fundamentalno nesavršenih ljubavi
i bezobrazno očekuje da mu pomognem
pogladim ga po bolno zategnutim žicama i
zaspem kaskadama egzotičnog smeha
Onda se pridigne, omekša
i povede me u intimne odaje
Svih Grešaka
Tu one žive u asketskim ćelijama
i mrze ga kad ih pokazuje sa zadnjim namerama
Ipak, poziraju za posetioce
i okreću svoju najbolju stranu
Zabrinut je da mi ne bude hladno
i grli me nežnim prstima samoglasnika
Oni promene ritam njegovog disanja
na trenutak
oklevaju nad mojom kožom
i bez žurbe, u besprekornoj koreografiji
ispuste gomilu gladnih
suglasnika
Stresem se pod ujedima
nasmejem pomalo bez daha, previše ih je
i promenim temu

Njegov glas mi priča hiljadu i jednu lepu priču
svake noći
podmetne se ispod moje glave
i obeća kao da govori
sve jezike sveta
da će kad ih potroši otići do tajnog mesta
gde je zakopao još toliko
On ništa ne vidi i ne sluti
da ispod poslednjeg dana ne nosim ništa
Prekrštenih nogu nestrpljivo odbacujem sate
kao čarape, puštam da mi se kotrlja niz
stomak i zaustavi pred usponom
koji otvara magična reč
Unutra će pronaći akustičnu komoru
i u njoj ostati zauvek
zarobljen kao
eho

Ivana Knežević