Tag: Ivan Despotović

1.
Ništa nije tako njihovo k‘o krila,
šira i od polja kojim smiraj zri,
slikareva glava gde je slika bila.

Ništa nije tako njihovo k‘o usta,
prenose li nekom sebe crte tri,
misao je svaka, mimo njih, gle pusta.

Ništa nije tako njihovo k‘o grudi,
u snu višnjeg snega i ovi bi redi
tamo sa mnom bili, da me ne probudi
devojka što jedna u meni sad sedi.

Ona moju ruku drži sred papira:
ništa nije tako njihovo k‘o zgled,
ništa kao osmeh i ne da da dira
plamičak te ruke njenog bića red.

2.
Ništa nije tako njihovo k‘o vlasi:
tečnije od reka kada prate brod,
govore, iznutra, njihov deo da si.

Ništa nije tako njihovo k‘o stope,
ništa tako malo, ništa manje od,
i bez traga kad se u nekog uklope.

Ništa nije tako njihovo k‘o oči,
što za lica služe i bili bi bledi
stihovi o njima, da me ne zakoči
devojka što jedna u meni već sedi.

Smeje se, jer zna mi srce od papira:
ništa nije tako njihovo k‘o put,
ništa kao dodir: ne da da on bira
da li je nje same stvaran neki skut.

3.
Ništa nije tako njihovo k‘o reči,
ništa ne mrmori zvonko kao vrat,
poljubac na njemu kad u tami kleči.

Ništa nije tako njima oko pasa,
kao poljubaca isprekidan bat,
koji reč, gle svaku, pod sobom nadglasa.

Ništa nije njima tako kao skriti:
predanoga ženi hteo bi da cedi
na usta svet čitav, a mene zaštiti
devojka što jedna u meni, znam, sedi.

Ona moje biće zna na dnu papira.
Ništa nije tako njihovo k‘o san,
ništa kao ljubav, dnom je njenog vira
ostavio rumen talog jedan dan.

4.
Ništa nije tako njihovo k‘o bedra,
zaljuljana kao večna korita
lađa koje mudrost mora vuče štedra.

Ništa nije tako njihovo k‘o šake,
tako važno k‘o što ruka zbori ta,
na naručju dana, poput magle lake.

Ništa nije tako njihovo da žele:
u san sebi sličan da se ko zavede
kada u njih gleda. Da li su to htele
te ruke što jedne u meni sad sede?

One usne drže meni na ustima;
ništa nije tako njihovo k‘o tih
odgovor što daju sada u prstima,
na ono što glavu zapitati snih.

5.
Ništa nije tako njihovo k‘o zene,
otvorene dublje no cvetova srži,
gde su slatkim prahom reči osušene.

Ništa nije tako njihovo k‘o uši,
zaljubljene u noć koja mirnim drži
sve što negde zriče, a sni nas u duši.

Ništa nije tako njihovo da zbore
da se svaki svemir na zavičaj svede
kada se na licu nekom tamo stvore
te oči što jedne u meni još sede.

Ništa nije tako njihovo k‘o zvezde,
kada se u mraku iznenada skinu,
a pahulje tu se  k‘o prozori gnezde
u sve ono novo, što ne zna visinu.

6.
Ništa nije tako njihovo k‘o glave,
nasmešene više nego sanjiv krov
sveta, gde sve misli svoje želje stave.

Ništa nije tako njihovo k‘o srca,
kad se skupe voljno u kakav vid nov
strasti što iz mraka tajne se koprca.

…Ništa kao kada slike osećanja,
užarene davno u taj san od medi,
osvetli, gle, žive kao svetlost danja,
devojka što jedna u meni zar sedi?

Ona susret sa mnom čeka iz papira.
Ništa nije tako belo kao red.
Ništa kao lice koje imitira
nepoznatih crta strog i iskren sled.

7.
Ništa nije tako njihovo k‘o suze,
niti nešto ima šiljak kriv i lak,
sem Meseca, kome susret noć oduze.

Ništa nije tako njihovo k‘o „bilo…“,
niti to gde nađe dom kad padne mrak,
a da se ne sklupča njima gde u krilo.

Ništa nije tako k‘o saosećanja:
tu ljubav što samo moja malo vredi,
volela je možda, sumnja sad je tanja,
devojka što jedna u meni, gle, sedi.

Ona ruke drži meni na očima.
Ništa nije tako njihovo k‘o smeh.
Ništa kao veo kojim papir prima
svaki smešak sveta gde je naći hteh.

Ništavilo sa Natašinim „N“

Ivan Despotović

1.
Moje su ruke na prozoru stale,
posle tvoga glasa, rumene k‘o žica
što beži u dalj od ćutljivih ptica.

Kao noć što stoji poljupca puna
s neviđenim danom i za grad se hvata
i za sve zvonike…

i za njime tinja, kad ga je čula
da vraća se za treptaj jedan dugi.
Ah, kako je smešan stan i utišan!

Slušalica leži, prozor ljubopitljiv
dugo u noć gleda, kao da je san
što neće da ode. I to ljubavan.

2.
Kao da ovo što vidim u pesmi
nekoj ja pročitah. Zato što je stvarno!
Taj što tamo stavi rukom to nemarno…

ko li mora biti? Sad to i ja mogu.
Stvarno? Valjda nije tvoje lice ovde
zbog tog što u pesmi sa mnom je ta noć.

U noć da l‘ je zbilja da ćemo se sresti
i ona da li za susret naš diše?
Ah, kako je dan nečujan i prostran!

Ako je ona za njega izmišljena?
Pa u plaštu stoji. Što mi je vruć dlan?
A ja sam plašt za tebe izabran…

3.
Noć da li ova nešto izvan drži,
nešto što je zbilja, jer je osmehnuta
i zato u sebi smeha višak guta?

Poći će tramvaji, biće opet dan.
Onaj kad te spazih – stran i užurban.
I kada to gledam da stanem ne mogu

da smejem se, k‘o ti. Što ako je stvarno?
Ako ne postoji sve ovo negde pre…
K‘o poljubac: u vrt kad neko uđe: Gle!

…što vide ga na slici u sutonu.
Il‘ se to razume, k‘o kad zađe dan,
Da tad stoje zvezde – usklik suvišan.

4.
Od svih hučnih lica ja sam stoga jedno,
što svuda ja vidim, čujem tvoje ime.
I susret bi bio naš ohrabren time.

Jedan kao Sunce što je uvek jedno,
i kada u smiraj tone bezizgledno?
Od sunaca mnoštva. Sva su samo sunca…

to najbolje znaju kada gde zalaze.
Kao što i kada lice usne maze,
postaje tad ono svesno da je lice

i lik tada gleda, sebi nežno sličan
i bezbroja lica kao da je član,
kao što sam tebi i ja sad ispričan.

Ivan Despotović

1.
U mojoj ruci čekao je poklon.
Jedini tebe svedok kada zvuci
pune, kao noć, svaki hodnik dokon.

Kako je predmet taj u mojoj ruci?
Stariji no veče. Star već dva dana.
Svaka je zbilja s drugom pobrkana:

još je svet zbog tebe k‘o san nedavan
i otkuda to – ne mogu da nađu
stvari što pune ovog hola lađu,

kao da te misle: „Ti, nepoznata!“
I da vidim ko si – istinu što shvata,
ja onda žurih da sretnem te kod sata!

2.
Tamo gde si kojom čekala me voljom?
Onom čija te je sad sklonila ruka.
Da mi nešto kaže, stoji ta odluka.

Ili se to k meni svaka stvar okrete
i oblaci, Sunce, žele da me sete
da im volja ima oblik moje ruke…

…Nečeg što zna mene, poput davne muke
i mojim me licem, kao da sam dete,
traži svaki prozor, potok i žbun stran.

K‘o da sliku svrših iz koje izlete
Ti iz moje glave, Tvoj lik negledan
i potrča na njoj u trolejbus jedan.

3.
Onaj iz kog sutra videh da me pratiš,
kao moje biće, u snegu što pada
i svest što u mene povratku se nada…

U sali što tinja od glava i znanja,
gde sam ja tu sliku svu zaboravio
i sa tobom susret pun je izmišljanja.

Na rođendan seti mene zbor šapata.
Tvoj. Na klupi iznad mogućim se krio.
I kad sam to čuo od tebe, sred zlata…

Inja! Tad izmišljen ja znah da sam bio.
Onog što me tebi pročita, k‘o brata,
osetih na licu tvome kraj doksata.

4.
Je l‘ postoji ovo što gledam na svetu
ili senka spava u svakom krevetu?
I kako sam sreo Natašu, ja sam?

…I po licu njenom znao da ću sresti
u njoj svu lepotu, neočekivan?
Na izložbi kao kad razagna tamu…

Neko. Ja ugledam jednu sliku, tamo,
koju sam na javi Sunca naslikao
i ona mi, data, bude nepoznata.

Jer sam u njoj samoj. Ovo sam, gle, Ja!
I šta će se zbiti znah i ona zna,
da ćeš tu Ti biti svedok moga sna.

Ivan Despotović

1.
Rekom, što otključa potopljenih brava zrak,
slep je putnik Ljubav seo gde stvor grbav.

Mesec je još uvek zaklanjao Sunčev trg,
k‘o da svih vremena na nas pada sena.

Jedan zračak ostao je sam na krilu tu…
Tek otkrila bi ga devojčina knjiga.

Trnuo sam tada i drugu, ko sen,
rekao da sam sam nekad bio njen.

Kad ču taj slučaj stran, na dlanu beše dan.
Sunca su još dugo brbljala u krug, k‘o roj.

I svaki je bio list kao papir čist,
rekom, što obasja na licima Onaj lik.

2.
U parku što stabla ukršta, tu slatku žud
ne mogu da spreče ćud i znalac Veče.

Devojka Marina odsutna u travi, gle!
A ljudi su prvi čuli šapat krvi.

Žamor što u deblu razjapljenom svakom sni
učini da ne znam govorim li j a? Šta bi?

Tako reci, ali kolko ste se znali?
Tad sam bio uveče s visine odnet grom.

Kad je pismo takla, da li se odmakla?
Da je tužna rekla mi je tad u holu tom.

Upitala si me, tiho: Njeno ime?
Glasovi su lica sjatili u noćni vrt.

3.
Izađoh na pogled, naizgled na travnjak vruć.
Kod mene je stalo jedno dete malo.

Slušao sam igru, graju i na tren
rekoh joj da sam, sad baš, ja beh Njen.

To oko što bode tada dole ode.
Odmah zatim kiša isprala je plavu kob.

Pratih oči što se kriju u snu kose.
Slušah i imena devojaka katkad svih.

Gledah cveća mnoge čašice i noge.
– Ti bi s nama hteo? – pitale bi. Da, ja bih.

Na času je jedna devojka, do mene tik,
k‘o odgovor meni nacrtala Onaj lik.

4.
Nogama je mnogim mesečina splela grad.
Svoje dve sam tražio prostranstvom zbunjen tad.

I gde god upreh pogled beše smeh.
I bez lica išao sam kao dečja sen.

Ta deva za javu uze moju glavu,
tu latica šumu, što otkriva lik i njen.

Spazih šta me deli kod Nje i ne želi:
devojke sam jedne imao ja lik i vid.

Dok sam rukom hteo Nju, koju sam sreo,
devojka za ruku držala je lice sna.

Dok na reči Ko si? kazah onoj Kosi,
drhtala je deva, zajedno sa njom i ja.

5.
Rekom, što otključa potopljenih brava zrak,
slep je putnik Ljubav seo gde stvor grbav.

Oblak je još uvek zaklanjao Sunčev trg,
ko da svih vremena na nas pada sena.

Jedan zrak, gle, ostao je sam na krilu tu…
Tek otkrila bi ga devojčina knjiga.

Trnuo sam tada i drugu, ko sen,
Rekao da sam sam jednom bio njen.

Kad ču taj slučaj stran, na dlanu beše dan.
Sunca su još dugo brbljala u krug, k‘o roj.

I svaki je bio list kao papir čist,
rekom, što obasja na licima Onaj lik.

Ivan Despotović

Susret

1.
Je li i ti gledaš ili zaspa cela,
kad ču da ja bdim nad našim susretom
i, k‘o tad, u san misli si povela?

…Kad ne znah da li si budna sva na licu
usnulom. Od znanja onog. I ležiš li
to ti ili ja. Sve dok svakom rukom

da se s tobom diram ne napipah dan,
što k‘o susret raste van, sav radostan;
pod osmehom novim sunca mu granata:

tamo tebe spazih usred smeha jata,
gde pismo otvori, nem i sablastan,
kad se, tražeći te, osvrnuh s nehata.

2.
Ako i ti sediš, s druge strane stola
i samo što ne videh kako držiš pola,
k‘o ja, ovog Sunca? K‘o s večeri more…!

I moje, gle, misli oči ti otvore (!)
I širom ih drže. Kad bi šalu zbila!
Strašno bi ih bilo sresti sred tvog krila.

Mislio bih prvi put da sebe vidim
i k‘o u snu gledam od sebe daleko.
Četiri su dana k‘o večnost šiljata

prošla, oči nove dok ne sretoh preko,
u holu, još gnan i osluškivan
od senki i tačan kao drhtaj sata.

3.
…Što oduvek kuca, a sada ga čujem;
tako meni oko šapnu tvoje lice:
k‘o da prvi put me vidi… Netremice!

Ćutljivo k‘o san što je prohodan…
Kad sledećeg puta ne hteh da ga sretnem,
ugledala si me gde bežim zatrčan

u trolejbus koji tvoj je bio stan.
U tom glasu Tamo postalo je Ovde.
Prešla mi je usne kazaljka rogata.

To večnost, gle, jedna prođe puti gorde,
kad moj prvi pogled stvari obuhvata,
tebe kada vidim, sred Sunca poznata.

4.
Je li biti stvaran može čiji san?
A moj je tog jutra bio našminkan.
Prekrio je sneg tvoj novi rođendan.

A ja sam ga video dok dodirljiv kreće,
jer zna da će sresti te, ali ne zna gde će
i da meni o tebi znanje sve preneće.

I kada te sretoh, znah da sam ja znao
Jedini tog dana tebe. Bi mi žao
što u susret ništa ja ti nisam dao.

I da te čekam tad sam zamišljao,
u noć što tinja i smehom barata,
hladnija od snega gde leži vata.

Ivan Despotović

1.
I kada te pišem, duže od trenutka
u tebe ja ne smem sav da se uživim,
gde na listu stojiš, k‘o moja reč Nata…

i tada me čudan osećaj svog hvata:
k‘o da sam te tebi rekao s tvog sprata
i ti da si, stvarna, čula šta mi znači

ovo jedno ime, što ja nisam nikad
znao, sve do sada. Taj zvuk je li stvaran?
Il‘ možda ti pišeš red ovaj neotvaran?

Možda znaš po svetu da ću ti ga dati,
ovom što se krije. Čuješ me k‘o noć
kad s prozora list počne joj padati.

2.
Kao što sam pismo ono tebi dao
i da će to biti, jesam pre tog znao?
Pre no što sam prošao začuđena vrata…

od kojih hodnici radoznali skreću
do svetla haljina i neznanog bata
koraka što stižu s prisnog nepovrata.

A da nisam znao šta će biti iza.
Kao kad se jednom kraj gleda izbliza…
Ostao sam, svestan, tvome oku blisko,

kao da u njemu smrt ne leži nisko
i naših, gle, ruku poznat dodir predan
živi sve živote da postanu jedan.

3.
Kako je kročiti strašno bilo bliže
u hol što sav stoji k‘o ona palata
gde uši sekira ko počne da niže!

Što se k‘o sud puni odbojnog šapata
kog ne gledah nikad, do pred saslušanje.
(Izvini što ovde praznim svoje znanje,

bledo od mogućstva da stojim bez vrata)
Odakle se ono Sunce sutra diglo,
kada je šta bilo nemoguće iza?

Iz sećanja naših ruku je li stiglo?
Ili ga je celog smislio taj san
što seti se da sam tebi bio dan…?

4.
Jer kada sam čuo: Sad ćeš! …da si tamo,
u tebe pohrliše pitanja tad sva
i tren taj beh ja sam i čuh svoje ruke:

„Kad ne bismo mogle njoj da ovo damo,
mrtve bismo bile k‘o stih ili san…“
što mi je prišao budan kao Ništa,

u kome je jedan govorio mi glas
tebe, kada ležah sam i nesećan.
I tada se setih: Zaspala taj čas!

Tad znah da nad listom ti si bdela sva.
Kao da sam tajna Suncu tvom odata,
koje me, na dlanu, svog u biće gata.

Napomena: treća strofa, „nesećan“, kao što piše = onaj ko se ne podseća.

Ivan Despotović

1.
Baš mene, nekad, davno i bez hvale,
osvojila je devojka od soja.
Pokorila bi svakog, bez navale,
naučila me da je zovem Moja.

2.
Pre rumenih sutona su i mene
primorala ta njena smeška tri:
pristojnost sam da pređem, a te žene:
da s bićima razgovaram na ti.

3.
Naučila me je: na krilu sveta
da sanjam, kao da je njeno,
da ćutanje tišini samoj smeta,
da ima nečeg ovde, eno!

4.
Privolela me je da kažem volim,
svakoj što na me sad se smeši,
da smehu ne smem da odolim
i ko ozbiljnost čuva, greši.

5.
I rekla mi je kako nije nula
ta smrt što za nju tako misle svi;
pod kišom kada za svoju je čula,
k‘o dete bejah, koje shvata, zri.

6.
Na meku noć od zvezdanih brazda,
gde zriču srca šuma usporeno,
ja spustih Nju, gde je bila vazda,
a Mesec, tužno, u mene je blen‘o.

7.
A bol u meni beše poput krika,
da danas stare ja koristim rime,
jer smrt je drevna kao i klasika,
starudija da se ljudi plaše time.

8.
Dugo, u meni, to se lice krilo
i stajalo, strasno, u kutu mog doma,
od pogleda bliskog da bi isparilo,
razaznato sve do bezvoljnih atoma.

9.
Tad shvatih da je slučaj tako hteo,
na mirnom licu nije bilo zračka:
to samo razum beše odveć vreo,
zbog stvari koja prosta je igračka.

10.
I reklo bi mi drvo iz prirode
i svet poljana, dok mi šalje gošću,
da s njome mogu opet da se rode,
zbog njenog smeška to želeti još ću.

11.
Po vlažnom lišću iz srodne davnine,
ta gošća dođe, a vihor od snega
skri stari prozor i tramvajske šine:
ceo svet nesta i opet, gle njega!

12.
Predvorje je bilo k‘o poljubac tamno,
a nežna vatra pod kapkom duboko.
Tad plavu kosu, na meblu odavno,
nagu kao sneg otkrilo je oko.

13.
Ta dva su oka gledala u mene
na svakom ćošku, sa reklamnog zida,
kao da i to jesu oči njene,
što tek sad prate pažnju moga vida.

14.
I ja ih gledah usred sveta toga
i videh gde na žarkom keju stoje,
da ljupkim plaštom skrivena im noga
i mene drži kao nešto svoje.

15.
Na tanku reku od hiljadu spona,
nežna je vreva došla da se smoći
i činilo se: svud će biti ona,
gde god ja ikad mogao da kročim.

16.
Tad me je osmeh prožeo do kosti.
Od Moje više nisam znao traga,
a oko beše puno zahvalnosti
što je sama voda isto tako draga.
17.
Ja sada poljem hodam i ne gorim
i gledam kako svet okretljiv sja.
Naučila me: kako nju da stvorim
kad sam na suncu budem bio ja.

Ivan Despotović

1.
Gle, u pesmi onoj ostao je mladić!
Je li zna da sam je izmišljen k‘o gradić
u kom ga napisah, kao ljubav sva?

I pre jednog trena u njemu beh ja.
Ja u svojoj pesmi, zovite je slikom,
u koju me jedna čudna želja sla:

da se sam upoznam sa književnim likom
i na njenom krilu budem kao san.
Kod mene je ljubav njegova i plata

i meni je ona mesto njemu data,
jer je njoj od mene onda bio slan.
U njemu me ona vidi kao dan.

2.
Od večnosti ona satkana je deva.
On je hladni Mesec što o smrti peva.
Njegova je tuga sva na njenom licu

kad mu zagrljajnu spušta slušalicu.
Tad on spozna, njome, da postaje ja
i u sobu, krvav, pada nasred tla.

Vidi li svoj san, još u ljubav zguran?
Nju, što moja gleda, „izvan svakog zla“,
iznad njega i sad, mislim, prepozna

mene, preko svega: voda i regata
i krovova (jer je moje biće Nata),
sred mostova koje draž vode lomata.

3.
Jedna kao Sunce što je uvek jedno,
Ona me jedanput pusti bezizgledno
kad svet ovde stvorih, vruć u srcu sna.
Ne verova da sam to i dalje ja.
I svoje suštine biće mi bi žedno,
jer ona je bila da sam budem Jedno…

4.
Al‘ zar Jedno može nekom da se da?
Otuda i ova povest sablasna:
u svoju suštinu zagledah se čedno,
u meni se sjala, nema kao san…
Tako dugo beh ja u Nju zagledan,
dok ne dođe volja da stvorim što vredno…

5.
I time da sebe Njoj ćutljivoj dam;
u njoj malo ja da budem nedosledno.
I evo je opet, više nisam sam?
Svaka Njena ruka sad me bliskog hvata,
prepoznajem njena vrata nepovrata,
nebo njenog oka od Sunca i zlata!

Ivan Despotović

1.
Jedan bor
što mirisom sni dirnuti
nebo čisto
isto će se prevariti,
kao svaki redak stvor:

od mladosti on težiće
da se svije pod zalaske.
U daske će pretvoriti radni ljudi
ovaj bor.

2.
Smoli slična,
od detinjstva,
pećina će neka zadnja
hladna leta provoditi,
bezimena i obična.

Dok pod njenim čelom tupo
k‘o sudbina kaplje tama,
naći će je mnogi ljudi.
Otkriće da nije sama.

Napraviće oni od nje muzej
koji šapat čuje
i šarena podna svetla zasjaće
uz pomoć struje.

Gledaće je bučna deca
na planinskoj jednoj koti.
Pećina će uživati od tada
u toj lepoti.

Ivan Despotović