1.
U mojoj ruci čekao je poklon.
Jedini tebe svedok kada zvuci
pune, kao noć, svaki hodnik dokon.
Kako je predmet taj u mojoj ruci?
Stariji no veče. Star već dva dana.
Svaka je zbilja s drugom pobrkana:
još je svet zbog tebe k‘o san nedavan
i otkuda to – ne mogu da nađu
stvari što pune ovog hola lađu,
kao da te misle: „Ti, nepoznata!“
I da vidim ko si – istinu što shvata,
ja onda žurih da sretnem te kod sata!
2.
Tamo gde si kojom čekala me voljom?
Onom čija te je sad sklonila ruka.
Da mi nešto kaže, stoji ta odluka.
Ili se to k meni svaka stvar okrete
i oblaci, Sunce, žele da me sete
da im volja ima oblik moje ruke…
…Nečeg što zna mene, poput davne muke
i mojim me licem, kao da sam dete,
traži svaki prozor, potok i žbun stran.
K‘o da sliku svrših iz koje izlete
Ti iz moje glave, Tvoj lik negledan
i potrča na njoj u trolejbus jedan.
3.
Onaj iz kog sutra videh da me pratiš,
kao moje biće, u snegu što pada
i svest što u mene povratku se nada…
U sali što tinja od glava i znanja,
gde sam ja tu sliku svu zaboravio
i sa tobom susret pun je izmišljanja.
Na rođendan seti mene zbor šapata.
Tvoj. Na klupi iznad mogućim se krio.
I kad sam to čuo od tebe, sred zlata…
Inja! Tad izmišljen ja znah da sam bio.
Onog što me tebi pročita, k‘o brata,
osetih na licu tvome kraj doksata.
4.
Je l‘ postoji ovo što gledam na svetu
ili senka spava u svakom krevetu?
I kako sam sreo Natašu, ja sam?
…I po licu njenom znao da ću sresti
u njoj svu lepotu, neočekivan?
Na izložbi kao kad razagna tamu…
Neko. Ja ugledam jednu sliku, tamo,
koju sam na javi Sunca naslikao
i ona mi, data, bude nepoznata.
Jer sam u njoj samoj. Ovo sam, gle, Ja!
I šta će se zbiti znah i ona zna,
da ćeš tu Ti biti svedok moga sna.
Ivan Despotović