Tragovi

Bliskost

1.
Baš mene, nekad, davno i bez hvale,
osvojila je devojka od soja.
Pokorila bi svakog, bez navale,
naučila me da je zovem Moja.

2.
Pre rumenih sutona su i mene
primorala ta njena smeška tri:
pristojnost sam da pređem, a te žene:
da s bićima razgovaram na ti.

3.
Naučila me je: na krilu sveta
da sanjam, kao da je njeno,
da ćutanje tišini samoj smeta,
da ima nečeg ovde, eno!

4.
Privolela me je da kažem volim,
svakoj što na me sad se smeši,
da smehu ne smem da odolim
i ko ozbiljnost čuva, greši.

5.
I rekla mi je kako nije nula
ta smrt što za nju tako misle svi;
pod kišom kada za svoju je čula,
k‘o dete bejah, koje shvata, zri.

6.
Na meku noć od zvezdanih brazda,
gde zriču srca šuma usporeno,
ja spustih Nju, gde je bila vazda,
a Mesec, tužno, u mene je blen‘o.

7.
A bol u meni beše poput krika,
da danas stare ja koristim rime,
jer smrt je drevna kao i klasika,
starudija da se ljudi plaše time.

8.
Dugo, u meni, to se lice krilo
i stajalo, strasno, u kutu mog doma,
od pogleda bliskog da bi isparilo,
razaznato sve do bezvoljnih atoma.

9.
Tad shvatih da je slučaj tako hteo,
na mirnom licu nije bilo zračka:
to samo razum beše odveć vreo,
zbog stvari koja prosta je igračka.

10.
I reklo bi mi drvo iz prirode
i svet poljana, dok mi šalje gošću,
da s njome mogu opet da se rode,
zbog njenog smeška to želeti još ću.

11.
Po vlažnom lišću iz srodne davnine,
ta gošća dođe, a vihor od snega
skri stari prozor i tramvajske šine:
ceo svet nesta i opet, gle njega!

12.
Predvorje je bilo k‘o poljubac tamno,
a nežna vatra pod kapkom duboko.
Tad plavu kosu, na meblu odavno,
nagu kao sneg otkrilo je oko.

13.
Ta dva su oka gledala u mene
na svakom ćošku, sa reklamnog zida,
kao da i to jesu oči njene,
što tek sad prate pažnju moga vida.

14.
I ja ih gledah usred sveta toga
i videh gde na žarkom keju stoje,
da ljupkim plaštom skrivena im noga
i mene drži kao nešto svoje.

15.
Na tanku reku od hiljadu spona,
nežna je vreva došla da se smoći
i činilo se: svud će biti ona,
gde god ja ikad mogao da kročim.

16.
Tad me je osmeh prožeo do kosti.
Od Moje više nisam znao traga,
a oko beše puno zahvalnosti
što je sama voda isto tako draga.
17.
Ja sada poljem hodam i ne gorim
i gledam kako svet okretljiv sja.
Naučila me: kako nju da stvorim
kad sam na suncu budem bio ja.

Ivan Despotović