SVIĆE
Pokupi podanike svoje
Idite dok grad još bezbrižno spava
Znam te dobro, i noćas ti si
bila gost mračnih kamenih oltara
SVIĆE
Zlatna te boja plaši
Prebrzo pada na krovove grada
Na ulice, cveće koje se budi
Bezmerna hrabrost te napušta tada
SVIĆE
Negde daleko se čuju ptice
Sada je poslednja šansa da se ode
Iako kraljica medju njima ti si
Samo je noć čas tvoje slobode
SVIĆE
Krv kaplje sa zuba i krila
Brišeš je rukavom od crvenog satena
Dobar si ulov imala noćas
Radosno bruji duž tvojih vena
SVIĆE
Neko će pronaći žrtve tvoje
njihova tela posvuda leže
Groblja će odjeknuti u pesmi i plaču
Dok poslednji vampiri pred suncem beže
SVIĆE
I ja strepim za tebe
Ne smej se, moraš brzo otići
Sudbina i pravda jure za tobom
Sa kaznom koja te ne sme stići
SVIĆE
Vrati se u okove mračne
U senke i hlad, podzemlje vlažno
Lezi, ćuti, zaboravi me
a mi na zemlji,… to nije važno…
Mi svi služimo kraljici vampira
I ona medju nama svoje žrtve bira!
Pred pustom
musavom uličnom tezgom
zakićenom listovima koji dočekaše jesen
Stojim
posmatrajući te jadne, lopovske
sitnice:
stari sapun, ukraden ruž, razmrljano rumenilo
biserna ogrlica istrošenog sjaja
i videh među tricima
zagubljeni buket:
izgužvane latice, pogrbljene stabljike
i miris što na smrt miriše
Dok sam čekao Jelenu
U poslastičarnici ”Bombaj”
zuji limunada među praznim stolicama
samo Ciganka lenjo dovršava tufahiju
zatim propne usnu i cokće šupalj zub
pali duvan orošen znojem radnika
Moja je pojava diže s mesta,
od masnog, lepljivog stola
izgoni je na hladno, jesenje sunce
– Dobar dan, izvolite! –
Dajte mi onaj ubogi cvet,
i svu njegovu polumrtvu braću
celo kolo presahlih života
Dajte ih što su napola sveli
napola crni
Samo dajte…
Sećam se samo zaborava
i kao lako mi je
kada me ubije
progutam metak
i grumen zemlje
i šaku prašine
a više bih voleo
da poginem
da ne znam ko je kriv
nego što ovako sahranjen
mislim kako je bilo
dok sam bio živ
Šapućem besmislena pitanja
kad nas ostave same
Najviše sebi
Sve je ovo već viđeno, ali nikad neće biti
kao tvoja ruka na mojim leđima
Dužinom prstiju meriš čija je glad kože veća
Primitivno i matematika, dragi moj
Između struka i zakrivljenog prostora kukova
leže potopljena plodna pirinčana polja
Tu su, uronjeni u mošus i monsunske kiše
muško-ženski ratovi sklapali primirja i ponovo započinjali
Večeras, oružje se baca preko ivice mog kolena
Tu leži druga ruka, krišom a naočigled svih
prstiju čvrsto zagrljenih butinama
Mogla je poći naviše, tim putem su mnogi prošli
ali nije htela
Između tvoje dve ruke ja govorim sve tiše
i treperim kao svetionik upaljen po prvi put
Ti žmuriš
Ako ova noć oko nas samo uzdahne
to će biti previše
Prolećna kočija tuge,
u njoj ponosno sedi
gospodja, Starim Polako.
Nežni,
slani kristal
klizi niz bledo lice,
topao
pa hladan
u sitan led se pretvori.
Mrznem …
Prosipam nataloženu setu …
(Rastvoriti je ne mogu,
koncentrisana je jako.)
Svakog proleća Ona stigne,
uzdahnem bolno
kad nam se pogledi sretnu:
Hoćeš li slomiti neki točak,
na putu negde izgubiti
zlobni, nadmoćni osmeh
gospodjo, Starim polako?
………………….
Možda će me vetar odneti daleko.
Možda se razlijem u milijarde boja.
Možda me zaborav pojede brzo.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda ne stignem voleti, darivati;
potomke rodjenih videti.
Možda se u zvezdu
na tamnom svodu pretvorim.
Možda mi se malo plače
u društvu gospodje,
Prolaznost Stiže.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda previše tudjih rana bolujem,
možda mi se osmeh ne vrati.
Možda se u beli oblak pretvorim.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda ne stignem
tihim vatrometom izbaciti iz sebe
taloge lepog
i ne oprostim sebi neotslikane slike,
nenepisane pesme …
I ne oprostim sebi neizgovorene reči.
Možda ne stignem sve plesove otplesati,
uz jake note ludovati i pevati,
dovoljno se naradovati;
svo drveće poljubiti.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda se plašim,
neću stići
svim voljenima,
dragima
reći koliko ih volim,
koliko su mi dragi
i kakva sve čudesa u srcu za njih nosim.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda nikada snegove
neću opet videti,
pahulje dodirivati.
Možda ovoj zimi bez snega
to, ne oprostim.
Možda prestanem sanjati
i u snovima i na javi.
Kriv je saksofon što tušno svira …
Možda ne stignem,
u vremenu izgubljenim licima
ponovo se javiti;
dovoljno se smejati.
Možda stazama zeljenim;
gradovima, dragim, voljenim,
nikada neću hoditi.
Možda se u list kestena pretvorim.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Možda ne stignem
naučiti belog konja jahati;
opet se blesavo i prvi put klizati,
padovima smejati,
piruete nespretne izvoditi,
u društvu moje dve zvezdice sjajne.
kao prošle zime.
Kriv je saksofon što tužno svira …
Prolećna kočija tuge
u njoj ponosno sedi,
gospodja Starim Polako.
Prosipam nataloženu setu.
Kriv je saksofon što tužno svira.
Sa ove stranice lagano odlazim …