Mutan je vid
reka se sliva
od peska i soli
niz ventilacione cevi
Otvor se puni
cevi se izlivaju
pumpa ne prestaje
da mrvi udisaje
Laka se reč
lako pretvori u beton
kad ubaciš unutra
šipke od gvožđa
Bolja je tišina
da kao rešetke od čelika
zarobi misli
zauvek unutra
Ako ih pustim iz sebe
hoćeš li ih ubiti
ili pustiti
da postanu leptiri?
Sanja Ćirković
Moraš da stegneš čvrsto
sve i potpuno jer
ako otvoriš kandže
sve može da se sruši
Užasnut od pogrešnog skretanja
zaključavaš se u samici
ne možeš da oprostiš
mračnom vesniku
Računaš nebrojeno puta
šta možeš da staviš u usta
šta možeš da progutaš
a šta hoćeš da pljuneš
Svaka reč je poluistina
svaki čovek je vinovnik
opravdaćeš sumnje
samo da bi ih poneo na kraj
Skini krunu od katrana
prebojava ti pogled u crnu
otvori kandže, guše te
sahrani ego pre nego izblediš
Sanja Ćirković
Zlato se sliva niz ramena
od mesa i golog kamena
kaplje sa čela
so i voda
Evaporiše u beskraj
meseca i kratera
znoj od olova
krv mi kuva
Ne mogu sagledati kraj
tog pogleda od oblaka
jedino tim očima
poznat je pravac
Iznad horizonta i umova
između beznađa i smiraja
pucaju u prazno
pogađaju mene
Tesno im u otvorenom polju
da gledaju i dišu
ako im pravac uhvatim
večnost ću poželeti
Sanja Ćirković
Kad pogledam u tvoje lice
vidim slapove Sunca kako teku niz tvoje oči
poželim da sam oblak
da mogu da uhvatim bar jedan zrak
tvoje noći
Kad pogledam u tvoje ruke
vidim obrise snage kako nose čitavo nebo
poželim da sam zvezda
da mogu da osetim bar jedan dodir
tvoje moći
Kad pogledam u tvoje biće
vidim prostranstva kako se roje bez kraja
poželim da sam večna
da mogu da ispune bar jedan deo mene
u samoći.
Sanja Ćirković