Prolećna kočija tuge

Prolećna kočija tuge,
u njoj ponosno sedi
gospodja, Starim Polako.

Nežni,
slani kristal
klizi niz bledo lice,
topao
pa hladan
u sitan led se pretvori.
Mrznem …
Prosipam nataloženu setu …
(Rastvoriti je ne mogu,
koncentrisana je jako.)

Svakog proleća Ona stigne,
uzdahnem bolno
kad nam se pogledi sretnu:
Hoćeš li slomiti neki točak,
na putu negde izgubiti
zlobni, nadmoćni osmeh
gospodjo, Starim polako?

………………….

Možda će me vetar odneti daleko.
Možda se razlijem u milijarde boja.
Možda me zaborav pojede brzo.

Kriv je saksofon što tužno svira …

Možda ne stignem voleti, darivati;
potomke rodjenih videti.
Možda se u zvezdu
na tamnom svodu pretvorim.
Možda mi se malo plače
u društvu gospodje,
Prolaznost Stiže.

Kriv je saksofon što tužno svira …

Možda previše tudjih rana bolujem,
možda mi se osmeh ne vrati.
Možda se u beli oblak pretvorim.

Kriv je saksofon što tužno svira …

Možda ne stignem
tihim vatrometom izbaciti iz sebe
taloge lepog
i ne oprostim sebi neotslikane slike,
nenepisane pesme …
I ne oprostim sebi neizgovorene reči.
Možda ne stignem sve plesove otplesati,
uz jake note ludovati i pevati,
dovoljno se naradovati;
svo drveće poljubiti.

Kriv je saksofon što tužno svira …

Možda se plašim,
neću stići
svim voljenima,
dragima
reći koliko ih volim,
koliko su mi dragi
i kakva sve čudesa u srcu za njih nosim.

Kriv je saksofon što tužno svira …

Možda nikada snegove
neću opet videti,
pahulje dodirivati.
Možda ovoj zimi bez snega
to, ne oprostim.
Možda prestanem sanjati
i u snovima i na javi.

Kriv je saksofon što tušno svira …

Možda ne stignem,
u vremenu izgubljenim licima
ponovo se javiti;
dovoljno se smejati.
Možda stazama zeljenim;
gradovima, dragim, voljenim,
nikada neću hoditi.
Možda se u list kestena pretvorim.

Kriv je saksofon što tužno svira …

Možda ne stignem
naučiti belog konja jahati;
opet se blesavo i prvi put klizati,
padovima smejati,
piruete nespretne izvoditi,
u društvu moje dve zvezdice sjajne.
kao prošle zime.

Kriv je saksofon što tužno svira …

Prolećna kočija tuge
u njoj ponosno sedi,
gospodja Starim Polako.

Prosipam nataloženu setu.
Kriv je saksofon što tužno svira.
Sa ove stranice lagano odlazim …

Jelena Stojković Mirić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *