Author: Urednik

IZVEDENO IZ DUBINE TELA

Ne shvatam uzaludnost govora.

Ušuškana u lukavost postelje
Mislim o svemu što nisam rekla.
O rečima trpeti i strpljivost.
O tome koliko se može dresirati gnev
Dok se ne umori i ne podlegne.

Ali reči nisu potrebne svakom.

Vreme meni određeno
kao premalo privatne sudbine,
izvedeno je iz dubine tela.
Za moj dalji boravak među živima,
to je sve što poezija može.

Slobodanka Živković

SLOVO LjUBVE

Ćutim
Reč reći ne umem
A hteo bih

Bar da ti šapnem
Misao običnu a uzvišenu

Onu – što sa usana kaplje
Kao med i rosa pomešani
U snu majskog svitanja

Onu – kao suze devojčice
Ostavljene na dokovima

Ili – makar da mogu
Sve te nežne reči zarobljene
U tišini usnama nemuštim
Na tvoje usne meke da zapišem

U pogledu pogledom da narisam
Vrhovima prstiju
Po tvojoj puti da izvajam

Te reči obične a uzvišene
Tihe i blage
I kao planinski brzaci uskovitlane

A u dnu duše čuvane i škropljene
Dugo već – u ćutanju.

Anđelko Zablaćanski

Nema Spasa

Ovde, na selu, tu ti nema spasa od ljudi!
Misli ti šta hoćeš, cepaj dlaku il’ atom,
cinculiraj o Beogradu ali ja da ti kažem
možda ćeš pročistiti ta čađava pluća,
nabaciti kilo-dva il’ perinu mirnog sna
ali, da se ne vređamo, baksuz si brate moj,
jer ovde ništa sem lude bežanije u grad
neće doneti spas od starovremskog uroka
a da znam-znam, bio sam ja par puta tamo,
jednom sam  se tako obreo čak u  Rumuniji,
al’ to je več neka sasvim deseta priča,
veruj, selo ti je takvo čim mašta proradi
i zamisliš da su svi ljudi neprijatelji
a  tvoja kuća tvrđava podignuta na  goleti
pa se ti sad brani jer neprijatelj iznikne
gde god hoćeš i nećeš a sve što si posadio
njemu je zaklon,ne tebi, eno gviri u šljiviku,
njuši kroz rupu na vratima čučavca iza kuće,
gl’aj, usvinjuje ti odavno usvinjeni svinjarac,
čeka kod podruma, “da naoštriš sekiru komšo”
a šta će posle da radi s njom-bolje da ne znaš,
na ženu ne naskači-kucnuće ti odma’ na prozor,
krcnuće git, ko kad je dedu onda pokupila banda,
i zato ajd’ pravac grad, soliter, što viši sprat,
nek te svi mrze al da udare mogu samo iz hodnika.

Aleksandar Novaković

Ko zna …

Znaš,
i kafa ima gorak ukus
kada se pije sama.
Čak ni prelistavanje jutarnjih novina
nije više interesantno.
Ponovo nervozno grickam usne,
ponovo prstima nemilosrdno vrtim kosu.

Ne izlazim mnogo.
Više mi prija kućni vazduh
koji je već primio miris ustaljenosti.

Znaš,
ima to i dobrih strana.
Svoju prazninu pokušavam zameniti
novim hobijem – pisanjem.
Dao si mi inspiraciju.
Iako je depresivna – ne mari!

Ko zna,
možda nekad na policama knjižare
naletiš na moju knjigu.
Ako je nađeš slobodno reci
da si me poznavao i
ponosi se mojim stihovima,
jer si zaslužan za to.
Ko zna, možda ti i zahvalim jednog dana.
Ko zna…

Anjička Balaž

Amanet

Mnogo pitanja za samo jedan dan.
Misli neukrotiva! od tebe samo nemir imam.
Ne mogu te, ne razaznajem;
Posvećen ti vasceli dan,
do kraja ne uspevam, ne saznajem…
Osećaj mi pružaš kao san.
U njemu sam ne znam od kad? zašto?
-niti sam svestan gde sam.
On je realan. Istinit. Ali ne i logičan.
U njemu sve prihvataš, ne sumnjaš,
iako nema zakona ičega.
Kao na udici  vođen plivaš
u mračnim tunelima,
u kojima se ne čuju zvona.
U njih ne dopire Svetlost.
U njima nema Života!
No, vođen, ipak za nečim se traga,
Svaki put dublje, kao da nema nazad.
Traži se Lepota bez svetlosti dana,
Smisao i  punoća pada,
Neka podzemna Sofija,
naga naslada,
kraljica nemira – Lepota Tragedija.

***
Tako krhki  pred sumnjom razornom,
Imate temelje ko bunar duboke,
A jedno ih pitanje samo menja u slamke;
Imate vojsku celu Anđela za sobom,
Bisernih misli  vence na čelu,
Svetih života mačeve svete…
A tako lako, usamljeni kad ste,
Kao malo dete zaplačete.

Mateja Jovanović

Rukopis

Rukopis oštrih pokreta,
potezi jeftinog blefa;
ispijeni, uplakani sanjar
oslanja se na umeće desne ruke,
pero mu se otima,
tumara po zatvorenim grudima, glavi;
praznina ispunjena nepostojanjem,
prolaznost predvođena krikom…
Sve to smestiti na papir,
odupreti se strahu tragova,
predvideti narednu stranicu,
znati slušati, moći plakati,
hteti pisati, smeti voleti.
Imati pesmu.

Miloš Stevanović

Još te vidim onako malu kako stojiš u dovratniku

Nema skrivanja
Sjene nam se lijeno vuku
Po pločniku
plazaći jezike tuđim sjenama
A pogledi otežali od Sunca
Tromi i nespretni
Jesmo, mi smo
Njegovo blijedo, prozirno lice prekrasno je
Prošarano brojnim staračkim pjegama
I tankim plavim žilicama
Tek slutnja lica iz prošlosti
Doći ću, obećajem, doći ću, jednom.
Iznenada s neba pao
od srca otkinut topli zagrljaj
gust i mirišljav
i dvije suze krišom obrisane.

Snježana Baković