Seksualne opsluživače, monetarne nabavljače, frustracione otirače,
tim redom od mladosti preko zrelog doba do teturavog klimaksa
jer je glupost večna, jer ludilo damoklovski plamti nad vekovima
a jednom će neki radoznalci zaljubljeni u literarne bizarnosti
otkriti na osnovu broja njenih kritika s koliko se pisaca zabavljala
a na osnovu njene žute radne knjižice ko joj je sve i kada bio muž,
tanušni opus poslužiće kao prikaz omiljenih stilskih vežbi
i svih bolnih istina izbegnutih Tombinom veštinom i rutinom,
ostaće možda još poneki zapis fanatičnih, prezrenih tribadica,
opčinjenih sredovečnim tonom tankih usana mehaničke pohote
pseudo-Vladislavin citatološki blogić u izbledeloj arhivici
A, da, zaboravih ima toga još-knjiga rođenih, umrlih, deca, rođaci
i poneko sećanje na nepomične oči, glumljeni gest i hladnu šaku
nezadovoljstvo bez melanholije, bes besa radi, izmešane boje
zift crnom i gardom nadžaka skrivenu ljubičastu sumašedših
žuti odbljesak ljubomore nasve i vsja,svarenu zelenu žuč,
mrakom pokrivenu nagost pergamenta, crvenilom jezika obavijen
sivi mozak-predator koji ljubaznost vidi kao logično ropstvo
ostaće za Vladislavom, kao pouk,polarno belilo sećanja na nju
jer nadživeće ih sve, kao smrt koja ih je jebala celog života.
Aleksandar Novaković
Ovde, na selu, tu ti nema spasa od ljudi!
Misli ti šta hoćeš, cepaj dlaku il’ atom,
cinculiraj o Beogradu ali ja da ti kažem
možda ćeš pročistiti ta čađava pluća,
nabaciti kilo-dva il’ perinu mirnog sna
ali, da se ne vređamo, baksuz si brate moj,
jer ovde ništa sem lude bežanije u grad
neće doneti spas od starovremskog uroka
a da znam-znam, bio sam ja par puta tamo,
jednom sam se tako obreo čak u Rumuniji,
al’ to je več neka sasvim deseta priča,
veruj, selo ti je takvo čim mašta proradi
i zamisliš da su svi ljudi neprijatelji
a tvoja kuća tvrđava podignuta na goleti
pa se ti sad brani jer neprijatelj iznikne
gde god hoćeš i nećeš a sve što si posadio
njemu je zaklon,ne tebi, eno gviri u šljiviku,
njuši kroz rupu na vratima čučavca iza kuće,
gl’aj, usvinjuje ti odavno usvinjeni svinjarac,
čeka kod podruma, “da naoštriš sekiru komšo”
a šta će posle da radi s njom-bolje da ne znaš,
na ženu ne naskači-kucnuće ti odma’ na prozor,
krcnuće git, ko kad je dedu onda pokupila banda,
i zato ajd’ pravac grad, soliter, što viši sprat,
nek te svi mrze al da udare mogu samo iz hodnika.
Aleksandar Novaković
Počeo sam da pravim spisak otpisanih pajtosa
(ali ga sad neću navesti iz pravnih razloga)
a tek što sam prevalio famoznu tridesetu
i krivo mi je zbog toga, mogli su da sačekaju
bar do četrdesete ali postpostmoderno je doba
treba se otarasiti balasta ortakluka A.S.A.P.
i, iako jezivo liči, neka se “eksirani” ne boje,
nije to neki teroristički spisak za likvidaciju
pre nekakvo pravo stanje stvari,povlačenje crta,
nešto kao spisak artikala koje ne treba kupovati
a supermarket ih i dalje uporno drži po rafovima
iako im je prošle godine istekao rok trajanja.
A kad nam je to istekao rok trajanja, drugari?
Možda baš pre godinu, lako izbrisivog dana,
nismo se ni čuli a kamoli videli a isteklo,
u trenu il manje vas je, kažu u Bosni ,“odvelo”
put jurnjave za novcem i mesom, put OBAVEZE
te čarobne reči glupo urimovane sa BEZVEZE
a možda to i nije strašno, srešćemo se opet
da bistrimo stare “istine” čim žene i decu
pošaljemo na more u isto vreme i ostanemo
sami i izbezumljeni u prevelikim stanovima
Isplutaćemo tada u očima drugih, ofucani leševi,
titanički novi bogataši s kartama prve klase
u reverima, podbule zverke kompromisa naoružane
spremljenim opravdanjima i poslovnim kezom
a tema današnjeg sastanka će biti informacije,
kratka razmena bez zastanka, uspeh, neuspeh, smrt,
alkoholom nakvašene ispovesti devijantnog uma,
zloba kaplje na potiljak- drevno japansko mučenje,
slika sećanja seče oči, godine bacaju muda u stege
A onda se sledećeg podneva mi mrtvi probudimo
Aleksandar Novaković
Prisluškivao sam komšije kroz porozne zidove
Ne očekujte opise- nikad ih nisam video, i kažem
Nema usamljeničkijeg posla od rašomonisanja i
seksali su se ili sam umislio, retko je to danas,
ne pravdam se ali su 11 na skali buke od 1 do 9
pa se ne može reći da sam ih baš prisluškivao
samo nisam otišao u drugu sobu i pustio muziku
„A škripa kreveta, šuštanje posteljine, lomljava?“
zaboravite na to- bilo je on: „ooo“i ona: „uuuuu“,
nekad na veloče, nekad onako, fini rad, znate već
i ništa se osim njihovih drhtavih glasova nije čulo
kao da su lebdeli onako gologuzi iznad parketa
i majmunisali se tako u bezvazdušnom prostoru
u okviru nekog bizarnog NASA eksperimenta
i tad sam pomislio kako bi bilo dobro da sad
ovako sluđeni, isprepleteni, divno besramni
poviču:“sad, jače, brže, kučko, gade, šljepni me“
ali ni „s“ od srpskog i tako, ja sad nemam dokaz
da se u susednom stanu zaista dogodilo nešto
što podseća na ljude i trudim se da izbacim
iz glave sliku njega ili nje kako uključuje DVD
maksimalno pojačava zvuk, odlazi u kuhinju,
pravi doručak dok se rvu silikon i anabolik.
konačno sa životom i u žiži nečije pažnje
a onda pet minuta docnije gasi DVD, odlazi
do kuhinje, krcka prepečeni hleb, pije kafu.
Aleksandar Novaković