Prolecna Gospodjice,
s’ Vama sam uvek uživala,
vrapce hranila, prizivala,
na igralište školsko, vratolomno istrčavala.
Na Vašoj zelenoj kosi
prvu sam gimnastičarsku Zvezdu
sobom kroz vazduh ispisala.
Sećate se,
bila sam jako uporna.
Vidite li ožiljke od povredjenih kolena?
Nikada Vam neću moći
dovoljno zahvaliti
to ste tako nesebicnčo,
Vaše kose
preda mnom prosuli..
Te Zvezde što izbiše iz mene
zahvaljujući Vama
odrekoše se još davno
prideva gimnastičarske
i poprimiše mnogo uzvišenija značenja.
Sećate se mog pogleda
kada sam Vas
kao mali detektiv, vireći iza zavese
uhvatila
kako mojim brezama
udišete vetrove hlorofila?
Plela sam venčiće od Vaših Beličastih rada
i na glavu kao princeza stavljala
iako sam i klikere muškobanjasto igrala.
Nemirna detinja duša
tako je rado plesala sa Vama.
Nikada Vam neću moći
dovoljno zahvaliti
što ste mi
poslali veverice…
Kako su to mila i slatka stvorenja
i kako sam se samo smejala tog dana.
Jedino Vam zameram
što ste tako nepažljivo
poslali u nasu varoš ono Lane.
Nije se snašlo.
Tužna sahrana,
ne zelim se sećati tog dana
kada su sva deca bila su uplakana.
…
Ne, nisam se budila sa Vama
kao ostali…
Mene je budila gospodjica Zima,
mene su budili njeni sinovi snegovi,
mene su opijali njeni kristali
na prozorima moje sobe.
Oko mene su predivnu Srebrnastu koprenu
isplele pahulje.
Da, budila sam se sa njima,
na desnoj ruci
zauvek ću nositi
srebrnast prsten poverenja
iako me Gospodjica Zima
lagano izdaje, negde je skrila svoje sinove…
Da,
pijana sam Srebrnasto, bila i ostala
i ne mogu Vam objasniti,
u reči pretočiti, tu ljubav medju nama.
I danas se prospem po snegu,
ljubimo se i nežno i divlje.
Meni su zenice nemirni kristali,
meni je koža ostala bleda od tih milovanja.
Kao i svaka velika ljubav,
ona me ranila.
Gospodin Februar me iznenada
brutalno išibao,
od boli me zaledio.
Nažalost
i dalje se gledamo mrko preko ramena,
a slutim, priželjkujemo
da se taj prokleti slučaj
završi s’ mirom u nasim dušama
da konačno svanemo sa rukom u ruci jednog dana.
…
Nisam Vam rekla,
Mene je volelo leto,
mene je volelo Sunce,
mene su volela mora,
mene su volele reke,
mene su volele Vode.
Gospodja Leto je tako zanosna dama
i ja sam se uz nju nekako
iz larve devojčice, pretvorila u leptira.
Ribe su se volele igrati oko moga tela.
Uvek se desavalo da dopliva neki bezvezni Som
i da me izgrebe svojim krljuštima.
Srećom, izvlačila sam pouke iz tih neplivačkih dana
te se eto naučih nositi sa Somovima.
Ne znam da li je sve to bilo
slučajno il’ namerno
i ne kanim se sad razmisljati o tome.
Želim Vam došapnuti
da su me voleli Delfini
i jezerske, nežne trave.
U tu čast, želim popiti sa Vama
kapljicu najsladjeg pića Vaših radosnih mirisa.
…
Zaboravih Vam reći
mene je rodila Gospodja Jesen,
mene su rodile jesenje kiše i vetrovi,
mene su hranile jesenje voćke
i zato sam ovako šašavo šarena.
Ponekad padam sa kišama,
letim sa jesnjim lišćem platana.
Priroda majka je takva
i ja joj ne mogu, nit’ želim
zameriti na tome,
bar ne sada.
…
Gospodjice Proleće
zaslužili ste ove plavičaste zamahe mastila,
zbog svih Vaših pojava.
Vi, znate, naravno
koje ime nosi moja najdraža Vaša pojava.
To nek ostane medju nama.
Oprostite mi na neverstvu,
to se jednostavno dešava
da budim se sa Srebrnastim na grudima,
da letim i padam šareno-šašava
i da se ponekad setim Voda
i svih njenih darova.
Možda delujem grubo…
Oprostite mi,
to moje iskreno biće
noćas razgovara sa Vama.
…
Ne bih da zvučim tužno,
al’ biće mi jako žao
ako se jednog jutra ne probudim u Vama.
Jelena Stojković Mirić