Month: March 2009

Oda ljigavcu

Polako se krećeš, sa rukama prignečenim nebom
nosiš trule trešnje u cegeru
i usput gutaš nervozno ružne glasine o sebi.
Da bi sakrio plutajuća upozorenja,
od mene, od prosjaka
na putu punom teških slika
tvog razbudjenog bezobrazluka.
Teški su ti koraci, zar ne?
A ja, silno želim da isprobam
kako piše giljotina
po tvom prljavom vratu.
Prosto bi me zadivio tanki, savršeni mlaz
priznanja što bi krenuo niz tebe.
Morao bi da staneš, čak i pre
nego što te moje proklete misli
zalede na mestu.
Povedi sa sobom kad kreneš
molim te,
ovu gomilu jezičara, praznih glava
trebaće ti dole,
pogane, ko i ti.
Možda sam i luda, ko što kažeš
ali znam,
pre ili kasnije staćeš na
ivicu noža.
Sudiće ti moja ruka.

Angelina Radulović

Čekajući jutro

Uvučeni u svjet oko sebe čekamo
strpčjivo i trajno
kao božju kaznu
pokorno

Svjetlost se prelama iza ove šume
tragovi u snjegu traju i poslijue nas
vjetar oslikava naše mirise
svud po šumi

Završavaamo sa svojim računima
dugovanjima i malim prevarama
utapamo se u nešto
iza ovog plavog svoda

Uvučeni u strah
čekamo kao anekad jutro
poptuno nagi

Veljko Bosnić

IZVEDENO IZ DUBINE TELA

Ne shvatam uzaludnost govora.

Ušuškana u lukavost postelje
Mislim o svemu što nisam rekla.
O rečima trpeti i strpljivost.
O tome koliko se može dresirati gnev
Dok se ne umori i ne podlegne.

Ali reči nisu potrebne svakom.

Vreme meni određeno
kao premalo privatne sudbine,
izvedeno je iz dubine tela.
Za moj dalji boravak među živima,
to je sve što poezija može.

Slobodanka Živković

SLOVO LjUBVE

Ćutim
Reč reći ne umem
A hteo bih

Bar da ti šapnem
Misao običnu a uzvišenu

Onu – što sa usana kaplje
Kao med i rosa pomešani
U snu majskog svitanja

Onu – kao suze devojčice
Ostavljene na dokovima

Ili – makar da mogu
Sve te nežne reči zarobljene
U tišini usnama nemuštim
Na tvoje usne meke da zapišem

U pogledu pogledom da narisam
Vrhovima prstiju
Po tvojoj puti da izvajam

Te reči obične a uzvišene
Tihe i blage
I kao planinski brzaci uskovitlane

A u dnu duše čuvane i škropljene
Dugo već – u ćutanju.

Anđelko Zablaćanski

Nema Spasa

Ovde, na selu, tu ti nema spasa od ljudi!
Misli ti šta hoćeš, cepaj dlaku il’ atom,
cinculiraj o Beogradu ali ja da ti kažem
možda ćeš pročistiti ta čađava pluća,
nabaciti kilo-dva il’ perinu mirnog sna
ali, da se ne vređamo, baksuz si brate moj,
jer ovde ništa sem lude bežanije u grad
neće doneti spas od starovremskog uroka
a da znam-znam, bio sam ja par puta tamo,
jednom sam  se tako obreo čak u  Rumuniji,
al’ to je več neka sasvim deseta priča,
veruj, selo ti je takvo čim mašta proradi
i zamisliš da su svi ljudi neprijatelji
a  tvoja kuća tvrđava podignuta na  goleti
pa se ti sad brani jer neprijatelj iznikne
gde god hoćeš i nećeš a sve što si posadio
njemu je zaklon,ne tebi, eno gviri u šljiviku,
njuši kroz rupu na vratima čučavca iza kuće,
gl’aj, usvinjuje ti odavno usvinjeni svinjarac,
čeka kod podruma, “da naoštriš sekiru komšo”
a šta će posle da radi s njom-bolje da ne znaš,
na ženu ne naskači-kucnuće ti odma’ na prozor,
krcnuće git, ko kad je dedu onda pokupila banda,
i zato ajd’ pravac grad, soliter, što viši sprat,
nek te svi mrze al da udare mogu samo iz hodnika.

Aleksandar Novaković

Ko zna …

Znaš,
i kafa ima gorak ukus
kada se pije sama.
Čak ni prelistavanje jutarnjih novina
nije više interesantno.
Ponovo nervozno grickam usne,
ponovo prstima nemilosrdno vrtim kosu.

Ne izlazim mnogo.
Više mi prija kućni vazduh
koji je već primio miris ustaljenosti.

Znaš,
ima to i dobrih strana.
Svoju prazninu pokušavam zameniti
novim hobijem – pisanjem.
Dao si mi inspiraciju.
Iako je depresivna – ne mari!

Ko zna,
možda nekad na policama knjižare
naletiš na moju knjigu.
Ako je nađeš slobodno reci
da si me poznavao i
ponosi se mojim stihovima,
jer si zaslužan za to.
Ko zna, možda ti i zahvalim jednog dana.
Ko zna…

Anjička Balaž