Polako se krećeš, sa rukama prignečenim nebom
nosiš trule trešnje u cegeru
i usput gutaš nervozno ružne glasine o sebi.
Da bi sakrio plutajuća upozorenja,
od mene, od prosjaka
na putu punom teških slika
tvog razbudjenog bezobrazluka.
Teški su ti koraci, zar ne?
A ja, silno želim da isprobam
kako piše giljotina
po tvom prljavom vratu.
Prosto bi me zadivio tanki, savršeni mlaz
priznanja što bi krenuo niz tebe.
Morao bi da staneš, čak i pre
nego što te moje proklete misli
zalede na mestu.
Povedi sa sobom kad kreneš
molim te,
ovu gomilu jezičara, praznih glava
trebaće ti dole,
pogane, ko i ti.
Možda sam i luda, ko što kažeš
ali znam,
pre ili kasnije staćeš na
ivicu noža.
Sudiće ti moja ruka.
Angelina Radulović
booldy and heavy