Mali čovek,
maljavi čovek,
ćelavi čovek,
u uvek isti autobus,
na jednoj te istoj stanici,
stalno u jedno te isto vreme ulazi,
svoju jednu te istu ženu ne voli,
ali je uvek u jedno te isto vreme pesnicama vaja.
Gledaš, slusaš i misliš: nema kraja.
A onda čuješ harmoniku.
Jutros, koje je stalno jedno te isto,
smrdeo je u autobusu.
Došao je kući, tukao ženu,
potom gluvo svirao harmoniku.
Miloš Stanković
Ne vidim više
sebe u smislu…
A smisao curi
kao pesak u satu…
I rima se gubi
u peščanoj oluji,
nestaje…
Odmahuje zbogom…
Ne polivaj laku moju i lahornu,
od srdžbe umornu čistotu,
vodom sa izvora,
koji si sramnom namerom otrovao.
Ne misli o meni!
Budala, uvek sam bila.
Cedila uzdahe,
ganjala suze niz ulice bez saobraćaja,
u pogrešnom smeru,
Nespokoja.
Kad bih mogla slagati,
naučila bih mesec
Da samo do pola ophodi
Da te ni slaba,
hladna svetlost stenja ne ogreje
Više
Nikada.
Da se skameniš i obeliš
Ubogo moleći.
Da imaš sve eone da promisliš
Zašto si me zavoleo?
I na početku prestao da se trudiš.
Vrata kojim si me otškrinuo i zapečatio
u različite vilajete vode.
Ja ću u brlogu svom skapavati
pevajući,
a tebi je dovoljno, dragi,
što lagano umireš u meni.
Angelina Radulović
U ladici od žila
ljigavoj isprepletenoj košarici
u sirovoj lubanji
rastu oči
rasiplju se pločnikom
u prošle noći ulaze
kucaju na vrata
otvoreno je svim sumnjama
znanim stanjem
odgovara se na pitanje
u kojoj su to vatri gorjeli živi zglobovi naših
hitrih dana
nismo ih odbacili još sasvim
nismo se mogli rješavati
sedmog kralješka čupanjem na živo
već im kuca nova ponoć u kojoj
zalupit će se vrata zalazu sunca
neparnom broju sedam
jednoj godini burnoj krvožednoj i životinjskoj
nisam sposobna vrištati
jutros oko tri
ispovraćala sam sve rodbinske veze
pupčanu vrpcu
i komadić posteljice iz uma
Daniela Trputec
(posvećeno mojoj mami)
Prećiću most
po ko zna koji put
blještavilo svetla iz grada
zamagliće moj pogled
srce će stajati negde u grlu
i tek kad budem stigla
preći će opet na levu stranu…
Taj osećaj nikad ne prestaje
i radost
što hitam domu svome
rukama što me željno iščekuju
očima što osmehom
suze prekrivaju
navikle na čekanje
dolaske i
rastanke …
Slavica Frančešević
Mutan je vid
reka se sliva
od peska i soli
niz ventilacione cevi
Otvor se puni
cevi se izlivaju
pumpa ne prestaje
da mrvi udisaje
Laka se reč
lako pretvori u beton
kad ubaciš unutra
šipke od gvožđa
Bolja je tišina
da kao rešetke od čelika
zarobi misli
zauvek unutra
Ako ih pustim iz sebe
hoćeš li ih ubiti
ili pustiti
da postanu leptiri?
Sanja Ćirković
Muči me zvučnik ubija ton,
A napolju tmurno zimsko nebo zove,
Na ispucale usne se lepi filter,
Za mena nevolje a za džepove prašina.
Niko više ne želi da luta
Niko ne oseća bol,
Čak ni posle ispražnjene flaše …
Lavež pasa me doziva
Otvoriću prozor i zalajati.
Skakavac mi je zarđao,
a jučerašnja doza pilula
je podmuklo prestala da deluje,
mrlja od karmina je ostavila fleku
ali samo u prokletom sećanju.
Nema više noći, otisle su sa cirkusom
I svetiljkama i vrtoglavicama
I smrznutim prstima i osmesima devojaka
I klonulim klošarima.
A mi, mi smo budale jer
Mislimo da je noć samo zato
Što je pao jebeni mrak.
Još samo taj dim mi niko ne može oduzeti …
Sem boga naravno, ali šta bi njemu to značilo.
Pacovi i psi i leteći kolutići
I pištolj bez okvira,
Umrljana pepeljara, i razbijena čaša,
Rešetke podsvesti, grudi tuđe žene,
Mostovi prošlosti i prljave gaće.
Znojavi čaršavi, hladan znoj,
Poslednji prevoz, klupa na stanici,
Mrtvi prijatelji pod kišobranima,
Džukele i nesanica i gde dođavola
Pobeže ta đavolska noć?
Milan Mirković