Muči me zvučnik ubija ton,
A napolju tmurno zimsko nebo zove,
Na ispucale usne se lepi filter,
Za mena nevolje a za džepove prašina.
Niko više ne želi da luta
Niko ne oseća bol,
Čak ni posle ispražnjene flaše …
Lavež pasa me doziva
Otvoriću prozor i zalajati.
Skakavac mi je zarđao,
a jučerašnja doza pilula
je podmuklo prestala da deluje,
mrlja od karmina je ostavila fleku
ali samo u prokletom sećanju.
Nema više noći, otisle su sa cirkusom
I svetiljkama i vrtoglavicama
I smrznutim prstima i osmesima devojaka
I klonulim klošarima.
A mi, mi smo budale jer
Mislimo da je noć samo zato
Što je pao jebeni mrak.
Još samo taj dim mi niko ne može oduzeti …
Sem boga naravno, ali šta bi njemu to značilo.
Pacovi i psi i leteći kolutići
I pištolj bez okvira,
Umrljana pepeljara, i razbijena čaša,
Rešetke podsvesti, grudi tuđe žene,
Mostovi prošlosti i prljave gaće.
Znojavi čaršavi, hladan znoj,
Poslednji prevoz, klupa na stanici,
Mrtvi prijatelji pod kišobranima,
Džukele i nesanica i gde dođavola
Pobeže ta đavolska noć?
Milan Mirković