Noć

Muči me zvučnik ubija ton,
A napolju tmurno zimsko nebo zove,
Na ispucale usne se lepi filter,
Za mena nevolje a za džepove prašina.
Niko više ne želi da luta
Niko ne oseća bol,
Čak ni posle ispražnjene flaše …
Lavež pasa me doziva
Otvoriću prozor i zalajati.
Skakavac mi je zarđao,
a jučerašnja doza pilula
je podmuklo prestala da deluje,
mrlja od karmina je ostavila fleku
ali samo u prokletom sećanju.
Nema više noći, otisle su sa cirkusom
I svetiljkama i vrtoglavicama
I smrznutim prstima i osmesima devojaka
I klonulim klošarima.
A mi, mi smo budale jer
Mislimo da je noć samo zato
Što je pao jebeni mrak.
Još samo taj dim mi niko ne može oduzeti …
Sem boga naravno, ali šta bi njemu to značilo.
Pacovi i psi i leteći kolutići
I pištolj bez okvira,
Umrljana pepeljara, i razbijena čaša,
Rešetke podsvesti, grudi tuđe žene,
Mostovi prošlosti i prljave gaće.
Znojavi čaršavi, hladan znoj,
Poslednji prevoz, klupa na stanici,
Mrtvi prijatelji pod kišobranima,
Džukele i nesanica i gde dođavola
Pobeže ta đavolska noć?

Milan Mirković


Published: 13.11.2009.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.