Kako se to zove,
kad je čovek bez ideje i dalje čovek,
kad se čovek bez ukusa,
i dalje smatra čovekom?
Kako se to zove,
kad se čovek bez ponosa,
busa u grudi i buni,
kada čovek bez srca voli,
kad se čovek bez slobode slobodno šeta.
kad se čovek bez volje trudi i muči,
kad čovek bez želje i dalje živi.
i to radi uporno,svakog dana,
to radi i sada.
Nije valjda da se tako život zove?
Miloš Stanković
Ti, pognute glave i naraslog trbuha
što vremena imaš na pretek
pa ga trošiš pijući svoje jeftino vino i
hraneći svoje kukove.
Ti, neobdareni i nesrećni
obožavaoče dima
što ga udišeš spokojno
u svoja škripeća pluća.
Ti, neznanče svetla,
što mržnju gajiš po svojim prljavim ćoškovima,
pa je onda vucaraš sa sobom naokolo.
Ti, moj prijatelju,
koji si sa mnom tako često,
okreni se i zagrli me čvrsto.
Miloš Stanković
Desilo se nekada,
odavno,možda i pre Hrista,
pre nulte,
pre nastanka,pre zaborava,
pre prvog obroka.
Desilo se nekada,
odjednom,bez stvarnog uzroka,
bez proroka.
Samo je ostao ožiljak
da nas podseća.
U borbama,ubijanjima
gaženjima,ispljuvku i krvi-
smisao postojanja,delanja,
nestao je.
Ostala nam je samo posledica,
ružna,ljigava uspomena,
na to da se rodila nepravda,
bez početka i bez kraja.
Miloš Stanković
Radio je mnogo,
ni za šta,
za pare,
za decu koju je tukao,
vrativši se sa rada.
Verovao je malo,
ljuljao se za šankom i
preplitao jezikom.
Govorio je u prazno
visivši sa ivice života.
U jeftinom urednom odelu,
svakoga dana je bio na mestu
trpeći dreku pajaca u manje jeftinim odelima.
Pre početka ili pre kraja,
pre dece i pre šanka.
Nije voleo ženu koja je mrzela njega,
sa svog smrdljivog kauča psovao je i pljuvao
svakog ko mu se nadje ispred tv’a.
Odlazio je na prugu,
da gleda zalazak sunca.
Mislim da se čak ponekad i nadao,
sve dok tamo nije ostao-
k’o krvava fleka na vetrobranu.
Miloš Stanković
Mali čovek,
maljavi čovek,
ćelavi čovek,
u uvek isti autobus,
na jednoj te istoj stanici,
stalno u jedno te isto vreme ulazi,
svoju jednu te istu ženu ne voli,
ali je uvek u jedno te isto vreme pesnicama vaja.
Gledaš, slusaš i misliš: nema kraja.
A onda čuješ harmoniku.
Jutros, koje je stalno jedno te isto,
smrdeo je u autobusu.
Došao je kući, tukao ženu,
potom gluvo svirao harmoniku.
Miloš Stanković
Čuvaj se oštrih predmeta.Čuvaj se saobraćaja, stresa, slabe kafe. Čuvaj se raka pluća, jezika, glasnih žica, dojke, prostate. Čuvaj se rata, oružja, nasilja, zločina, krvi, trudnih žena. Čuvaj se skitnica, lopova, prostakluka, prekida. Čuvaj se poplave, vetra, promaje, buva, krpelja, vatre, poledice. Čuvaj se tv-a, političara, voditelja, virusa. Čuvaj se olovne vode, zračenog voća, uranijuma, pokvarenog mesa. Čuvaj se drugih, čuvaj se sebe i svoje sujete.
ČUVAJ SE DOSADE,
moćne i velike,
lukavo bojene,
privlačne i poročne,
varljive i neverne,
fantastično uporne,
tiskajuće i neprekidne,
nadmoćne,
sive dosade, apatije,
čuvaj je se.
Miloš Stanković