Razapet
između ustajalih akorda
životu dajem smisao!
A neki starac na kiši
prohujalim životom donosi reč.
Ona kazuje o pritajenoj vezi,
komadu pesme, pesničke mrlje…
Neobrijani starac kisne,
odbacuje čauru života,
kruži i gubi se u
beskrajnom vremenskom grotlu,
ali postoji!
Kisne, ne broji umorne dane,
ne izdiše…
i ne zaboravlja se!
Akordi cvile nad amnom,
kakav smisao dajem?
Želim da kisnem dugo,
da udišem kišu,
da stojim mimo prolaznosti.
Želim da budem mudri starac
zarobljen u telu pastuva,
na kiši…
Želim da kao beli galeb
prhneš iz mog dubokog oka…
Želim samo biti pesnik.
Miloš Stevanović
*Obućiću se u penu,*
***penu poljubaca, prozirnih sapunica, *
*lomećih talasa, šampanjca.*
* *
*Namirisaću se plavim od neba*
*i plavim od mora i plavim snova.*
* *
*Uplešću zelenu od gora*
*i zelenu smokve i zelenu močvare.*
* *
*Dodaću purpurnu od sutona*
*i purpurnu kiše i purpurnu grozda.*
* *
*Nazuću trave, lišće,*
*pupoljke i granje.*
**
*Ogrnuću se oblacima,*
*zvezdanim prašinama i prostim tišinama.*
* *
*Igraću se nemira, bezobličja, disanja*
*biću jedna tačka i sva širina.*
* *
*Biću takva kolko i tren*
*za nabor u večnostima.*
Xenia
Da bacim
Kao šaku zemlje
Ovo sećanje –
Nikla bi noć
I zašumela mesečina
I tankom stazom
Dovela me na obalu,
Gde bih sve do zore,
U školjci tvoje reči
Slušala kako ječi more.
Da bacim, u potaji,
Reč jednu koju ne rekoh odavno –
Otplovila bi
U belu postelju mesečine,
Ne znajući da će se u sledećem času,
Ne dugo posle toga,
Svi izvori zatvoriti
I sva korita postati suva.
Da bacim,
Kao lađu od papira,
Misao ovu –
Obale bi rasle i širile se,
Vreme bi postalo mlado,
I mirisalo na sunce što je ceo dan žeglo.
Tada, prostrta kraj voda zaborava,
Uspavljujući unučad,
Zaspala bih, s rukom na dojci,
S rukom na srcu,
Umorna.
Slobodanka Živković