Slušaj ti Ljiljana!
Mogu ja ovako još dugo,
ali ako mi jednog dana
ne ostane ništa drugo,
jurnuću u te tvoje nežnosti vatrene,
polomiću ti sve te zagonetne osmehe
pocepaću ti sve te šarene koprene,
okriviću te za sve svoje dosadašnje grehove!
I baš me briga šta ćeš na to reći
i da li ćeš shvatiti koliko si bila voljena,
meni je važno da mi posle toga ne možeš uteći.
čuješ li me ti Ljiljana!
Milen Milivojević
Napravila sam kolaž od tvoje ljubavi
Rastavila je na dijelove nekoliko puta
One napukle ljepila
Nepraktično je da krvnici nose bijele rukavice
Zato sam ti kupila ove papirnate
Lijepo ti stoje i sad me možeš
Dokrajčiti sa stilom.
Uzmi čekić i smrskaj svu moju dobrotu
Beskorisna je i ljudi me ismijavaju zbog nje.
Irena Pušnik
1.
Devojke su ljubav davale po starom,
samo nju je jednom ljubilo i drvo!
Ja pogledom skrenuh sred šumnoga parka
na stazu gde ruke sve kroče sa parom.
To mora da sanjam, mislio sam prvo;
a staro je deblo namignulo. Varka?
Kad ga ona stegnu, u blizini, žarom.
2.
Parovi po senci idu da se maze.
Tamo se ka nebu reke drže rukom,
a prašnjavi Mesec leži u šumarku.
I njemu se sada svi jezici plaze…
K‘o da će se ona, rečju ili zvukom,
okrenuti meni, naći me u parku,
bez reči ja odoh tiho sa te staze.
3.
Kapi prve kiše još i danas zvrče;
danima su veče krili krici ptica
a slučajnim sve se otkrilo u vrtu:
od staza do gromke dece koja trče.
Pošto odjedanput isplakah sva lica
i dočekah svuda tminu razastrtu,
završih u krilu jedne vitke smrče.
4.
Kad je stari Mesec u prazninu up‘o,
na pustoj poljani nije bilo grešno
baš ništa što voli ili ima telo:
zamerati ženi postalo je glupo
i kriviti drvo baš je bilo smešno.
A blaženstvo ljudi smešilo se, celo,
na manjkave zvezde, koje staju skupo.
5.
Te planete nisu pamtile putanju;
plaže nisu znale ukus vode gorak;
daljine su bile ćutljive i čiste…
Vruć je vetar ljubav izjavio granju,
a devojke nisu pravile taj korak.
Šapnuo je Mesec: one su sve iste!
…Na stazi u parku, punom sveta danju.
Ivan Despotović
Razapni
Gospode Bože
cirkusku šatru nasred Bora
a ja ću da igram
glavnog klovna
zar sam jednom
jeo govna
bivao budala
zbog skandala
igrajući bez para
arlekina
ili pijanog rudara
ja ću da šenim
kao pseto
prvo peto ili deseto
iz prekrasne zbirke njenih pasa
i ljubavnika
zar
nije
isto
ja ću da se na trapezu bacakam
izmrcvarene duše
kao pravi artist
uz modro kamenje
zagađen vazduh
vodu sa jezera
u kojoj su fekalije
ipak besprekorno čist
ne praštaj
praštaju samo prosti
zbog tebe
oglodao sam
sve pseće kosti
bez
o Bože
rabu
tvoemu
pred
zadnjij
čas oprosti
al cirkus ipak napravi
da igračici na žici
poklonim
zlatnu polugu
ukradenu iz zlatare srca
gde se
kad nije nje
taloži au ag pt
Milan Stojadinović Bas
Ona kaže…
da su zgrade previsoke,
da leptiri umru od ljubavi
jer se zaljube u svoja krila.
Ona kaže…
da su igre na sreću nameštene,
da je Kiš bio jedan običan plagijator
i da se ona uopšte ne nervira oko toga.
Ona kaže…
da se niko bolje od nje
ne razume u preparate za kosu,
da voli knjige na starohebrejskom
i da čovek u životu doručkuje
otprilike dvadeset i pet hiljada puta.
Ona kaže…
da je videla lice boga
u očima nekog deteta u Bogoti,
da je skoro sigurna da voli ”Amarkord”
i da je kao mala htela da bude pilot.
Ona kaže…
ona uvek priča, dok prolazi leto u Beogradu
šarene priče se nižu i ja je slušam,
slušam nju, tako slušam sebe
i znam koliko je volim.
Danilo Lučić