Author: Urednik

Priznanje

Kradem…i to priznajem javno…bez stida i griže savesti…to mi nije potrebno…..
Kradem lica i karaktere…Napajam se njima kao krvlju, kad je mesec pun….
Bez njih sam mrtav…Zombie…Dead man walking…..
Moja mašina preradjuje duše i izbacuje priče…
Mogu da ćutim godinama..da ćutim i ne živim….
Dok ne pronadjem leglo…a onda prorade instikti…i zvuk krene kroz arterije i vene na rukama….I prsti otvrdnu i glas pukne…
Tada me ne dirajte….Ne poznajem nikog i ne želim da upoznam….
Želim samo lice, …njeno lice je prava reč…i dušu…da je upijem….
Da je shvatim kako ja hoću…a ne kakva želi da bude…
Posle sam miran…gotovo neprirodno miran….spavam…..
Hoću još da budem ovde….Ovo je moje lovište….
Ne želim da sagorim prebrzo…jer samo reč je ono što će ostati iza mene…..

Srđan Andrejević

Oda ljigavcu

Polako se krećeš, sa rukama prignečenim nebom
nosiš trule trešnje u cegeru
i usput gutaš nervozno ružne glasine o sebi.
Da bi sakrio plutajuća upozorenja,
od mene, od prosjaka
na putu punom teških slika
tvog razbudjenog bezobrazluka.
Teški su ti koraci, zar ne?
A ja, silno želim da isprobam
kako piše giljotina
po tvom prljavom vratu.
Prosto bi me zadivio tanki, savršeni mlaz
priznanja što bi krenuo niz tebe.
Morao bi da staneš, čak i pre
nego što te moje proklete misli
zalede na mestu.
Povedi sa sobom kad kreneš
molim te,
ovu gomilu jezičara, praznih glava
trebaće ti dole,
pogane, ko i ti.
Možda sam i luda, ko što kažeš
ali znam,
pre ili kasnije staćeš na
ivicu noža.
Sudiće ti moja ruka.

Angelina Radulović

Čekajući jutro

Uvučeni u svjet oko sebe čekamo
strpčjivo i trajno
kao božju kaznu
pokorno

Svjetlost se prelama iza ove šume
tragovi u snjegu traju i poslijue nas
vjetar oslikava naše mirise
svud po šumi

Završavaamo sa svojim računima
dugovanjima i malim prevarama
utapamo se u nešto
iza ovog plavog svoda

Uvučeni u strah
čekamo kao anekad jutro
poptuno nagi

Veljko Bosnić