Kradem…i to priznajem javno…bez stida i griže savesti…to mi nije potrebno…..
Kradem lica i karaktere…Napajam se njima kao krvlju, kad je mesec pun….
Bez njih sam mrtav…Zombie…Dead man walking…..
Moja mašina preradjuje duše i izbacuje priče…
Mogu da ćutim godinama..da ćutim i ne živim….
Dok ne pronadjem leglo…a onda prorade instikti…i zvuk krene kroz arterije i vene na rukama….I prsti otvrdnu i glas pukne…
Tada me ne dirajte….Ne poznajem nikog i ne želim da upoznam….
Želim samo lice, …njeno lice je prava reč…i dušu…da je upijem….
Da je shvatim kako ja hoću…a ne kakva želi da bude…
Posle sam miran…gotovo neprirodno miran….spavam…..
Hoću još da budem ovde….Ovo je moje lovište….
Ne želim da sagorim prebrzo…jer samo reč je ono što će ostati iza mene…..
Srđan Andrejević