Duvaju čudni vetrovi puni labudova crnih pera
kroz bolom sklopljene oči.
Sanjam te budan i lutam oazama zgaženog sveta
Dobošari rata raznose
zvuke cokula umotanih u slavu
sopstvene svoje časti.
Pišem pesmu inata noktima po vrelinama neba,
Diktiram je u kiše
u mećave mrzovolje je sipam,
Otkidam dlanom tišinu sa zakrpljenih ušiju sveta
I vičem tihim glasom.
Podižem po vreloj zemlji buru nošenu suzom
Za promašenim ciljevima letača
Kroz gustu maglu sebe.
Sviram uzbunu tebi
i glasno vičem u srce,
otvoreno na dubu neba,
I u poslednjem zovu svetu
Dovikujem ime tebe.
A tragačima osmeha
na zamrznutim licima od blata
ucrtavam bore smeha
poslednje karme kroz ništa
kroz bezglavo jurišanje
u nutrinu zlatnu od čiste laži.
Ne raduj se sestro draga,
Jednom običnom danu,
jer nije pisano tebi
Da prespavaš pola veka..
Pišem pesmu inata.
Najbesniju što slova znaju,
grcati u valove nada
Dižem apel na one što
psuju,
grizu
i laju!
I našu kožu daju za trenut svoje slave
pa naše glave moče u odaje
svoga ne znanja
A našu decu šalju
U iluzije svoga doba
Prepuni svojih nada
Da će diktirati i iz groba
U naša uvela čula….
Neću više da ćutim!
Na ratove, nesreću, bedu,
za decu bez dečijih snova
bez sutra bez igre bez sreće
probudi se uveli klone
mi nismo tvoje smeće!!
I nismo tvoji ludaci
Sigurni samo uz tebe
I u tvojoj gvozdenoj šaci.
Bole me naše tuge.
Ne mogu vise da ćutim,
Za ljubavnike zaboravljene na kiši
Sa uvelim buketima sebe
Koji otresaju osmehe memle
od ne ljubljenja
od čekanja,
od nade
da će ih neko možda
videti pod svojom senkom..
Gledam sa tugom junake,
obešene
o kapije grada
vise ko’ krpene lutke
i otresaju glavama ćutke
dok im šakali razvlače seme
i pune svoje vene
izdajom ljudske časti.
Pišem pesmu inata,
Eskimima i Erutreji
Ne čuju me moji bližniji
ostali gluvi od slave
od slave zamisli sebe
gde stoje na vrhu sveta
i ceo svet im se divi
dok ispod njih gmižu
ljudi i oblaci sivi
i naše malo pleme
što pod senkom velikih
vene.
Za tebe sam isklesao slova
na sazvežđu velikog mede
Da me se uvek setiš kad ti sećanja izblede
I pokrije ih slana od suza za tamo nekim
Koji ti ne zna ni ime,
ni kako se ljubiš dok sanjaš..
I kojim perom pišeš
Dok nove ljubavi ganjaš
Da u njima pronađeš sebe…
Protestujem zbog jada
Boli i tuge,
Zbog samoće vezane lancem
Za ždrelo velikog brata
i zbog dužine reda
U kojem se čeka za milost
jedinog dana života
U kojem će ti ljubav biti’
melem protiv rana
Samoće tuge i sebe.
Proklinjem zdrobljene noći
Kad kiša pada od dole
Od naroda nebu kad pada
Od nada i čežnja i snova
U veliko nebo i duge…
Protestujem zbog kamikaza što naše glave nude
Za svoje bolje sutra i svoja velika blaga.
Pišem za tebe pesmu,
kujem je u tvoja vrata
Da razvalim tišinu ovim
rukama od blata
što užareno srce nose.
U meni bije ljubav sa imenom tebe na sebi.
Pišem pesmu inata, tebi i celom svetu
Protestujem zbog gladi,
zbog vulgarnosti pisaca i baba
Koji za uštrb sebe
Vešaju mene i tebe
I našu decu daju
Da za njih
Umiru,
laju
I naše duše nude
na otkup od tame
slave. .
Pišem i za one dame
Što sebe prodaju noću
Jer znaju da mala bića
Čekaju kada će doći
Majka sa koricom hleba.
Pišem i za moje drugare
Što osmeh im zgrči tane
I što odavno ih nema
Nego ostade sena
Na zidu našeg plača..
Pišem sestro zbog tebe
Što čekaš svoga dragog
Palog u vreži laži
I za ono nejako dete
Što samo jedno traži..
Da mu se vrati tata
Pao na frontu tuđem
Za medalju od lažnog zlata.
Zbog pera što pišu ništa
Sa poprišta svetskoga rata u kojem svako gubi
Što nema nebeskog ata
da ga u Carstvo ponese.
Pišem pesmu inata po utrobi crnog mraka
Da izbušim nemu tišinu i pustim svetlašce zraka
Sa neba što nas posmatra s’ tugom
Dok molimo se bogu drugom
A ne verujemo ni onom prvom.
Protestujem i protiv tebe
što sklapaš oči pred nebom
Na kojem otkose zvezda
pesmama žanjem za tebe
Protestujem i protiv sebe
I javni si ukor dajem
Što pišem pesme inata, ljubim te
i što trajem.
Boris Staparac
plima nas je jedna zapljusnula
primitivizma i samodovoljne
sladostrasti
u liftu
želimo dobro veče
i prijatno komšija
na poslu u autobusu ispred kase
jedna velika familija
licemera
slatkorečivih dobričina
dajemo krv
potpisujemo peticije
volimo brinemo saosećamo
zurimo u bolje obučene
jer njihova sreća je vidljiva
i opipljiva
milosrdni su bogatiji
i na sahranama tako zrače
ozbiljni su
a mi tako groteskni
zauzdani
ljubomorno zurimo u raku
naš život i nije naš
ako neko ne zaplače za njim
Zoran Trklja
Žednom si mi prinosila trpezu,
gladnog si me vodila na izvor,
Ti, iako sva crna i mrtva u meni,
grkljan si mi divno
rezala nožem za torte
Meni je želja bila biti zao,
da tako branim natrulo srce
ne bi li ono ostalo sunđer
slučajno potopljen u krv
Ali ne opstah,
jer muk mi na glavu dođe pretežak
Bez daljnjeg, pomirih se sa zemljom,
Kako da me ona
u nemaštini oka
prihvati svojim šarenim krilom
A seti se, mila, kakav sam bio…
Ponosan, mahao gordo grivom,
propinjao se hvalisavo šireći rep
i ohol stajao pred muškim
kome sam kroz osmeh tvoj
kitio pokušaje gorko-šaljivim rečima
I seti se kako sam te mamio
šakom punom soli,
da te, zverčicu, odučim od divljine…
Razumi moju uzaludnost,
Šta su mogle moje niti
snene i spletene
protiv Minotaura iz tvojih očiju
Zaveden do granice istrebljenja,
mirisao sam ženu na tvojim leđima,
a ti mi na vratu njušila muškarce
i šaptala mi lipsalom,
da onamo iza duge mora biti sreće
Kujući me u lance, pričala si o slobodi
Pričala si mi, a osluškivala sebe
pa mi se u tvojim odgovorima
samo dalje kote zagonetke
i Mediteran u tvojim prstima
hladan je kao Sever
A ja sam te zapravo čekao,
tebe; olakšavajuću patnju ključalog ulja,
tebe; istinu gnevnog proviđenja i porođaja
Dođi da te takav otac povije
i uspava, čedo moje,
moje iskušenje i iskupljenje,
moj olovom postavljen svileni plašt
I tako su nam isparavali dani:
kad se trznem za pticom,
kao brzopleta misao što obliže svetlu tačku,
pridavi me tvoja milosrdna uzda
i obori da dovršim lizanje prašine
Ne znam hoćeš li me jednog dana
prizvati iz prošlosti
ili će pod prašinom ostati žute fotografije,
ali seti se nekad, vaskrsni što pre ove reči
– onaj što voli je srećniji od voljenog –
onda ugasi svoju sveću jer joj plamen sija mrazom
Svejedno znaj,
postoje koraci koje nećeš čuti
i melodije koje te nikad neće uspavati,
dok budeš ljubila gore i nedostojne
nećeš znati o uniženim i uvređenim,
u leševima nećeš videti novoređenčad
i ovakav otrov ti nikad neće biti sladak
A greh je, suzo moja, što tome ništa nisi kriva
Možemo li biti išta drugo,
do razlupani brod koji vitla reka
a on bi, jadnik, da to nazove plobidbom?
Stoga praštaj, jedina, praštaj crnim grudima
kad me nađeš gde blaženo pasem travu
na obalama reke Lete…
Danilo Lučić
Na kraju, oblaci dosade:
Predviđamo sledeće oblike,
a zaboravljamo stare.
Zvezde sjaje isto svake noći,
i znamo im tačan broj.
Krila nam smetaju pri hodanju,
a vatrenim mačevima sečemo drva,
i javi nam se osećaj
koji je i misao
da se svet valja preurediti
ceo svet, kako nama odgovara.
Jedna volja ga je stvorila,
zašto ga druga ne bi oblikovala?
Gasimo naše mačeve
onda razmislimo
pa ih raspalimo još većom vatrom
i dok nam vojske marširaju ka tronu
smejemo se u sebi.
A onda padnemo.
Mada, stvorimo svoj svet
(makar to bio Pakao)
i budemo ravni svetlosti u svojoj tami.
Ali,
Opet nas zovu palima.
Miloš Jocić