SOLILOKVIJ GOSTOPRIMSTVA

Žednom si mi prinosila trpezu,
gladnog si me vodila na izvor,
Ti, iako sva crna i mrtva u meni,
grkljan si mi divno
rezala nožem za torte

Meni je želja bila biti zao,
da tako branim natrulo srce
ne bi li ono ostalo sunđer
slučajno potopljen u krv

Ali ne opstah,
jer muk mi na glavu dođe pretežak
Bez daljnjeg, pomirih se sa zemljom,
Kako da me ona
u nemaštini oka
prihvati svojim šarenim krilom

A seti se, mila, kakav sam bio…
Ponosan, mahao gordo grivom,
propinjao se hvalisavo šireći rep
i ohol stajao pred muškim
kome sam kroz osmeh tvoj
kitio pokušaje gorko-šaljivim rečima

I seti se kako sam te mamio
šakom punom soli,
da te, zverčicu, odučim od divljine…

Razumi moju uzaludnost,
Šta su mogle moje niti
snene i spletene
protiv Minotaura iz tvojih očiju

Zaveden do granice istrebljenja,
mirisao sam ženu na tvojim leđima,
a ti mi na vratu njušila muškarce
i šaptala mi lipsalom,
da onamo iza duge mora biti sreće
Kujući me u lance, pričala si o slobodi

Pričala si mi, a osluškivala sebe
pa mi se u tvojim odgovorima
samo dalje kote zagonetke
i Mediteran u tvojim prstima
hladan je kao Sever

A ja sam te zapravo čekao,
tebe; olakšavajuću patnju ključalog ulja,
tebe; istinu gnevnog proviđenja i porođaja
Dođi da te takav otac povije
i uspava, čedo moje,
moje iskušenje i iskupljenje,
moj olovom postavljen svileni plašt

I tako su nam isparavali dani:
kad se trznem za pticom,
kao brzopleta misao što obliže svetlu tačku,
pridavi me tvoja milosrdna uzda
i obori da dovršim lizanje prašine

Ne znam hoćeš li me jednog dana
prizvati iz prošlosti
ili će pod prašinom ostati žute fotografije,
ali seti se nekad, vaskrsni što pre ove reči
– onaj što voli je srećniji od voljenog –
onda ugasi svoju sveću jer joj plamen sija mrazom

Svejedno znaj,
postoje koraci koje nećeš čuti
i melodije koje te nikad neće uspavati,
dok budeš ljubila gore i nedostojne
nećeš znati o uniženim i uvređenim,
u leševima nećeš videti novoređenčad
i ovakav otrov ti nikad neće biti sladak
A greh je, suzo moja, što tome ništa nisi kriva

Možemo li biti išta drugo,
do razlupani brod koji vitla reka
a on bi, jadnik, da to nazove plobidbom?
Stoga praštaj, jedina, praštaj crnim grudima
kad me nađeš gde blaženo pasem travu
na obalama reke Lete…

Danilo Lučić


Published: 24.05.2009.
Classified as: Poezija
Comments: 1
Author:

Discussion: Total 1 Response

Comments: 1 to “SOLILOKVIJ GOSTOPRIMSTVA”

  1. Alex says:

    Sklisko i jasno.

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.