Kada zažmirim
vidim stvaria koje smo ostavili
davno prije skretanja
POsve običe
sitne laži nayivamo
dobrim
i okrećemo stalni istu priču
za kraj
Možda i ne treba da se
okrećemo unatrag
neki čudni vjetar poneće tvoju
smedju kosu
u daleki plavi svod
Kada zažmirim
osjećam da ovaj svijet
nekako tupo traje bez na i njih
Možda ipak da
preskočim ove krugove
koje smo postavili za vječnost
na kraju puta
Veljko Bosnić
Pssst! Ćuti!
Ne daj da odzvanjanje
praznikavih reči
zveketom naruši
tek rođenu,
savršenu tišinu.
Pređi
Preko moga tela,
mojih uspona i padova.
Ćutke.
Poljubi mi
radosne zenice,
što ne mogu
da te se nagledaju.
Uđi
u moje zatomljene odaje,
na prstima.
Poljubi mi
nečujno, pola duše.
Zaboravi ključeve,
lozinke
teške reči,
bežanje od sebe.
Ureži se
u mene, silno,
manirom ratnika krstaša,
hajduka iz šume,
vojnika na odsustvu,
mornara koji prvi put plovi.
Spusti se
kraj mene i samo ćuti.
Dođi do daha,
pa mi šapni
Da li nam je ovo trebalo?
Angelina Radulović
Nekad, jutrom,
probudim se ispod abažura
od pirinčanog papira
sklupčana
manja od Palčice
klaustrofobična
i tmurna
Za žrtveni doručak
prelije me vrući sirup krivice
Peče, probija
kožu i podseća da ne bih
smela spavati gola
Kaustični efekat istopi tanku opnu
u koju se običnim danom
motaju fini pokloni
za ljubitelje malih stvari
U radnji na Queen West-u
nabavljam svoju nedeljnu zalihu
japanskog
rukom rađenog papira
Moja krivica, sklona pedanteriji,
ima fetiš
čiste mlečne svetlosti prelomljene
kroz porozna vlakna pirinča
Svod kupole pojačava eho
mizerije
Zgrčena u ovoid
grlim svoju kožu, mišiće i kosti
Misli nisu utešne, krivica
pravi inventar i ja samo ćutim
Ovog istog jutra
milijarde koračaju planetom
u krug
Jadnici
koji posrću, padaju, gaze druge, otimaju, ubijaju,
plaču, mole za ljubav, toplinu, sigurnost, i milost,
i ne znaju
Život, stvoren od karbonske prašine
i vodenih kapi
pod zlatnom zvezdom,
je prevara
Savršen čin stvaranja
čija kreacija ne vredi ništa
Jer, negde unutra, duboko ispod
kupole pirinčanog neba,
postoji sećanje na besprekorno
remek-delo
I svako, slab, mlad, ružan i slep
troši sebe, druge ljude i Bogove
za bolje i veće i lepše…
Nebrojeni ljudi i njihove oči, ruke, ušne školjke
traže savršeni sklad
Uzalud, uzalud
Estetika je ruganje lenjosti
i nesavršenstvu
Krivica je kazna
Za nemoć
I neodustajanje
Ivana Knežević
kad ostarimo
sedećemo pod orahom u sumrak
mačke će se motati oko nogu
svet će nastaviti da se raspada
·
kad ostarimo
roštiljaćemo nedeljom
dolaziće deca i unuci
večeri će prolaziti uz VIP velikog brata
·
kad ostarimo
izvadićemo naš stash
odgledati sezonu south parka
i sa prijateljima pojesti pitu od jabuka
·
kad ostarimo
sešćemo u stari auto
i na putu za more
glasno slušati muziku
·
kad zaronimo
otvorićemo oči
i nasmejani
slušati tihi šum
Zoran Trklja
jesi li čula za Vasilija Kandinskog?
pitao me netko ovih dana
uz lukavi osmijeh,
ciganina sa zlatnim zubom
o, da
čula sam
Vasilij Kandinski je ime
pekare u kojoj kupujem kruh,
htjela sam reći
to je ona što ima pod
sa raznobojnim krugom,
dio kruga je žuti, a dio plavi,
obrubljen naračastom i zelenom bojom
i dvije pruge, plava i crna,
širine veće od moga koraka
ponekad,
kad nije gužva u pekari
vidim cijeli pod,
sa svim svojim nepravilnim oblicima i bojama
najviše volim zastati na žutom dijelu kruga
(jer je najbliže blagajni),
htjela sam reći
baš jutros sam,
obje pruge, zajedno,
preskočila,
kupujući gužvaru s makom
samo tako,
hop
i već sam bila s druge strane,
htjela sam reći
Snježana Baković