Budim se u pepelu svog stamenog Ja
i zbunjeno promatram:
Jesam li još uvek prah,
ili pak ptica,
prhnula sa svog žalosnog zgarišta?
Budim se u očima zavidnih ljudi,
prepoznajem strah na njihovim licima,
i pitam se:
Da li se ja to odista izdižem,
ili je moje mrtvilo oživotvorio moj neumrli inat?
Nevena Ristić
Poštovani autori, urađena je reorganizacija stranica sa vašim biografijama, tako da svaki autor ima svoju posebnu stranicu. Ako ste u mogućnosti proverite podatke koje ste dostavili i koji su objavljene ovde, i ukoliko postoje nepravilnosti, molim vas, obavestite me o tome.
Takođe, ukoliko želite da dodate svoju sliku, ili izmenite neke podatke, pošaljite ih u formi “Ime autora, biografija” na email tragovi.blog(et)gmail.com.
Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.
Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.
Ja sam od onih
što dodiruju horizont
i onih što dišu pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može.
Ja sam od onih
što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav
predugo u upotrebi i prazna
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.
Ja sam od onih
što izvesne stvari prećutkuju
da ih ne bi pokrali
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima
a uplaše se sebe
kad ih u njima vide.
Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.
Ja sam od onih
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.
Od onih, što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih,
što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira.
Od onih što ljube
bez obzira da li su ljubljenoj osobi
smešne sa svim svojim licima ljubavi.
Ja sam od onih veselih pajaca
što glume darujući radost drugima
ne želeći da se otkrije njihov jad.
Ja sam od onih bezbroj ali…
Od onih
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.
Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.
Ja sam od onih blesavih što razmišljaju
kome zaveštati pertle, cipele, kosu
usne, dah i obraz?
Kome zaveštati knjige, reči i boje?
Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam,
najlepše boje svojih snova naslikala?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća?
I oči!
Da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele?
Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti
zapisuju kao najveće istine i vrednosti;
od onih što daruju sitnice
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.
Ja sam od onih
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih
što ih boli uvo za sve
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih, što teške rane otćute
a one najteže
rečima, bojom i glinom ispiraju.
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete,
ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.
Ja sam od onih, što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.
Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi
a ipak,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi mnogo ljubavi.
Ja sam od onih
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve, podvoji.
Ja sam od onih
uzdržanih i krutih, bez razloga;
od onih, što im gradovi mirišu
samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu
vrstu, rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.
Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš
jer znaju da si istovremeno
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.
Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol
oslikati, ispisati, izvajati.
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi.
Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete.
Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.
Jelena Stojković-Mirić
3.02.2007.
Pesma je objavljena i na Srebrnastom paperju.
(februarska potonuća)
Prazne su mi cipele
obuću ih
i haljine su prazne
samo ih sada promatram nevoljno
na knjigama nema mojih ruku
ne čita mi se
sve te sitne obične stvari
pretvorile su se u scenografiju
nedostajem
par poteza i oživeću je.
Ćutim.
Glas će me ugristi
oko neće izdržati
utroba pod grlom zavrištaće
Sve te male obične stvari
tvoje košulje
šešir
šuškanje kaputa kad ulaziš u kuću
zveckanje jednog tanjira više
jedne vinske čaše više
zvuk trenja stolice o tepih dok je privlačiš ka stolu
svi ti papiri, pripreme časova, planovi, dnevnici
sve te uobičajene scene tvog recitovanja Jesenjina
sve te male obične reči
Koja je kravata lepša,
ti imaš ukusa, ćeri
Dodaj mi naočare
Dolaze mi drugari
sve te šoljice kafe koje posle treba oprati
sve te male obične stvari
glavom kroz zid februarskih potonuća
deset godina ne uspevam
u košulje tvoj miris ugurati
ne uspevam
sve te male obične stvari
oživeti
krijem se u mastilu
nemoći.
Jelena Stojković Mirić
Naučićeš me da ljubim tvojim usnama
Milovaću te tvojim taktovima prstiju
Gledaćeš me mojim zenicama
Plesaćeš mojim nogama, mojim prstima
Naučiću te
Videćeš, nije teško
Pomicaćemo se u smeru lepšeg
Čulnijeg, slojevitijeg u raznovrsnim pravcima
Disaćemo poput oblaka
To će nam oni reći kako
Ovo naše jedno kuckavo
Zna putanje nedarskih slapova
Satovi bahati, šepurkasti ništa ne znaju
Od njih nećemo učiti
Ama baš ništa
Odvešću te na livadu
Koja se nikada ne kosi
Tamo gde sam posejala zrna zlatne kose
Prizvaćemo lahorne vode
Da nam razliju oblike
U akvarel tragove upisane u čeone misli
Rasplinutih trajanja
To će joj nebesko bilje
Reći kako
Jelena Stojković Mirić
Belina prekrila nasip kraj reke
krošnjama drveća krune darivala,
od nežnih pahulja loptice meke
u zimskim noćima deca snivala.
Uz tiho svitanje belina bljesnu,
škripe koraci po prvom snegu,
dečija rukica od sreće pljesnu
sankama jureći ka prvom bregu.
Sve je čarobno, potpuno belo
drugim bojama nestao trag.
Bele se njive, belo je selo
severni vetar, beo i blag.
Snežna Kraljica zasuta injem
iz srca sipa pahulja splet,
zimska čarolija sa novim svitanjem
najviše raduje dečiji svet.
Mesec na nebu ljupko se smeška
dok tiho veče donosi san.
Na bezbroj mesta po jednog Sneška
deca napraviše za jedan dan.
Tatjana Đulinac
Gospodine svakoga dana poželim
da Vam izlijem spomenik
sa natpisom zasluga
ali to otužno zvuči
gotovo mrtvački
nije to za Vas, mladi ste
odustanem
pomislim da Vas uramim
sa natpisima značenja
glupost, gospodine
čista glupost
uramiću Vas u vlastitu kožu
tkanjem trajnosti
krivica je Vaša
malo malo
a godinama srce mi se zbog Vas izmesti
u druge predele tela
iznikne mi na noktima
rascveta se u kosi
pa me pitaju:
“Šta ti je to!?”
“Osip.”, slažem.
Gospodine, zbog Vas mi srce čergari
ponese gitare i šator
ujutru ga zateknem na vrh kapka
vreme je da Vas ozbiljno, i opet
zaprosim
pod Vašom krošnjom jorgovana
dok bude sipila lagana srebrnasta kiša.
Jelena Stojković Mirić
