SVE TE MALE OBIČNE STVARI

(februarska potonuća)

Prazne su mi cipele
obuću ih
i haljine su prazne
samo ih sada promatram nevoljno
na knjigama nema mojih ruku
ne čita mi se
sve te sitne obične stvari
pretvorile su se u scenografiju
nedostajem

par poteza i oživeću je.

Ćutim.
Glas će me ugristi
oko neće izdržati
utroba pod grlom zavrištaće

Sve te male obične stvari
tvoje košulje
šešir
šuškanje kaputa kad ulaziš u kuću
zveckanje jednog tanjira više
jedne vinske čaše više
zvuk trenja stolice o tepih dok je privlačiš ka stolu
svi ti papiri, pripreme časova, planovi, dnevnici
sve te uobičajene scene tvog recitovanja Jesenjina
sve te male obične reči
Koja je kravata lepša,
ti imaš ukusa, ćeri
Dodaj mi naočare
Dolaze mi drugari
sve te šoljice kafe koje posle treba oprati

sve te male obične stvari

glavom kroz zid februarskih potonuća
deset godina ne uspevam
u košulje tvoj miris ugurati
ne uspevam
sve te male obične stvari
oživeti

krijem se u mastilu
nemoći.

Jelena Stojković Mirić


Published: 10.02.2012.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.