Rastegni Gospode
Život moj
Ko svirac harmoniku
Nek se iznedri
I smeh i jauk
Nek se porodi
Svaki zvuk
Pre no što
U drhtaju utihne
Nek se smenjuju
Oluje i zatišja
Kiša i sunce
Nek se obgrle
Jer šta ću ja
Na planeti toj
Ako ne saznam
I ne doživim
Baš ništa
Život moj kratki
Uzburkaj
Da silinom
Vreme naknadi
Dragica Minjević Medaković
Ti, pognute glave i naraslog trbuha
što vremena imaš na pretek
pa ga trošiš pijući svoje jeftino vino i
hraneći svoje kukove.
Ti, neobdareni i nesrećni
obožavaoče dima
što ga udišeš spokojno
u svoja škripeća pluća.
Ti, neznanče svetla,
što mržnju gajiš po svojim prljavim ćoškovima,
pa je onda vucaraš sa sobom naokolo.
Ti, moj prijatelju,
koji si sa mnom tako često,
okreni se i zagrli me čvrsto.
Miloš Stanković
Još jedna polomljena misao.
Koraci su pucali nad našim glavama.
Polako sam zaključao vrata vernicima,
osušenim korenima.
Jedna jedina reč,
oslepljuje glasove isprekidane…
Ispunjava prazne hodnike.
ostavljene u tami, nedorečene…
Još jedno prividno rešenje.
Odluke se pretvaraju u strahove.
Polako zatvaram vrata njima,
prerušenim glasovima.
Dejan Stojković
selo umire,
još jedna cigla pada,
još se jedan razbio crep,
i bi pogreb u nedelju,
i kamion za selidbe,
taj slabo plaćen posao u gradu,
još jedna ulica bez dece,
već od prvog,
dok na jesen zatvaraju školu
jer ljudi odlaze
a selo umire mirno
kao bolestan pas
kao polja u jesen
poslednji pozdrav
kroz špalire praznih kuća,
dobro zabravljeni prozori,
i visoka trava u dvorištima
poslednji pozdrav,
tresu se staračka usta,
nekad su ovde trčala deca
dok sve nas nije
sustigla praznina.
Marko Car