Tvoje srce od vatre,
tvoje oči od sjaja
i dušu mi satre
moja ljubav beskraja
Tvoje usne od meda,
e da je te sreće,
da tvoje suze od leda
nikad kapati neće
Tvoj dodir miline
da srce mi greje,
tvoj osmeh beline,
neka se smeje
Tvoja ljubav siline,
nek me jednom bar mine,
da mi u duši sine,
taj dah tople tišine
Luka Marinković VII
Od 25. do 27. juna 2009. godine održaće se četvrti Festival kratke priče KIKINDA SHORT, jedina manifestacija te vrste u Srbiji. U Kikindi i Beogradu svojim kratkim pričama će se predstaviti više od dvadesetoro pisaca iz osam evropskih država. Zemlja-specijalni gost je Škotska i njenu književnost će reprezentovati Sofi Kuk, Rodž Glas i Alan Biset. Pored njih, kratke priče čitaju Andrea Štift (Austrija), Lejla Kalamujić (Bosna i Hercegovina), Andrea Pisac (Hrvatska), Agneš Judit Kiš, Kristijan Grečo(Mađarska), Rumena Bužarovska, Dimitar Samardžiev (Makedonija), Vesna Lemaić (Slovenija), Danijela Kambasković-Sojers, Dragana Dukić, i Slobodan Bubnjević (Srbija). Predstavnik generacije šezdesetih je beogradski pisac Igor Marojević, a za dobre duhove Festivala su proglašeni Mirjana Đurđević, Peca Popović i urednik beogradske rubrike Blica, Ivan Mrđen. Počasni gost – kritičar je urednik zagrebačkog Quoruma, Slađan Lipovec koji dovodi gosta iznenađenja o kojem je želeo da otkrije samo informaciju da je nedavno dobio jednu od najuglednijih regionalnih nagrada. Domaćin festivala je Srđan V. Tešin.
Autori će se u Kikindi publici predstaviti 25. i 26. juna u bašti Narodne biblioteke „Jovan Popović ” s početkom u 21 sat, dok je čitanje u Beogradu planirano za subotu, 29. jun i održaće se u bašti Doma porodice Pavlović, u Gospodar Jevremovoj ulici 39, s početkom u 20 i 30 časova.
Slogan festivala glasi „U talkin’ to me!?”, po kultnoj rečenici iz filma Taksista.
U Kikindi će na gradskim raskrsnicama festival najavljivati dobošar uz pratnju volontera.
Konferencija za medije će se u Kikindi održati u Biblioteci, u utorak, 23. juna u 11 sati.
Konferencija za štampu je u Beogradu zakazana za 24. jun u 15 časova u knjižari The English Book, ulica Kralja Petra br. 51. Konferenciji će prisustvovati Sofi Kuk, Rodž Glas i Alan Biset.
Festival je podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, u okviru Kikindskog leta SO Kikinda, a partneri su Univerzitet iz Stratčilda i mađarske organizacije „JAK” i „SZÉPÍRÓK TÁRSASÁGA”.
Medijski sponzor je nedeljnik VREME.
Organizator manifestacije je Narodna biblioteka „Jovan Popović” iz Kikinde.
Dodatne informacije se mogu dobiti na telefone 0230 21 458
Ili na blogu festivala: http://kikindashort.blogspot.com/
Rukama isprljanih realnošću
od gline pravim sebi novo lice.
Staro je, nekako, otupelo.
Poprimilo je obličje gubitnika.
Odričem ga se!
Ne poznajem više te oči
– stalno umorne, beživotne;
ne poznajem više te ruke
– teške, olovne, trapave.
Ne prepoznajem više taj hod
– trom, usporen, neodređen.
Na scenu stupam nova ja.
Suprotnost od originala.
Molim, uperite reflektore ka meni!
Stojim iza svake svoje reči,
hrabro braneći svoje stavove.
Bez milosti,
bez pardona.
Anjička Balaž
1.
Rekom, što otključa potopljenih brava zrak,
slep je putnik Ljubav seo gde stvor grbav.
Mesec je još uvek zaklanjao Sunčev trg,
k‘o da svih vremena na nas pada sena.
Jedan zračak ostao je sam na krilu tu…
Tek otkrila bi ga devojčina knjiga.
Trnuo sam tada i drugu, ko sen,
rekao da sam sam nekad bio njen.
Kad ču taj slučaj stran, na dlanu beše dan.
Sunca su još dugo brbljala u krug, k‘o roj.
I svaki je bio list kao papir čist,
rekom, što obasja na licima Onaj lik.
2.
U parku što stabla ukršta, tu slatku žud
ne mogu da spreče ćud i znalac Veče.
Devojka Marina odsutna u travi, gle!
A ljudi su prvi čuli šapat krvi.
Žamor što u deblu razjapljenom svakom sni
učini da ne znam govorim li j a? Šta bi?
Tako reci, ali kolko ste se znali?
Tad sam bio uveče s visine odnet grom.
Kad je pismo takla, da li se odmakla?
Da je tužna rekla mi je tad u holu tom.
Upitala si me, tiho: Njeno ime?
Glasovi su lica sjatili u noćni vrt.
3.
Izađoh na pogled, naizgled na travnjak vruć.
Kod mene je stalo jedno dete malo.
Slušao sam igru, graju i na tren
rekoh joj da sam, sad baš, ja beh Njen.
To oko što bode tada dole ode.
Odmah zatim kiša isprala je plavu kob.
Pratih oči što se kriju u snu kose.
Slušah i imena devojaka katkad svih.
Gledah cveća mnoge čašice i noge.
– Ti bi s nama hteo? – pitale bi. Da, ja bih.
Na času je jedna devojka, do mene tik,
k‘o odgovor meni nacrtala Onaj lik.
4.
Nogama je mnogim mesečina splela grad.
Svoje dve sam tražio prostranstvom zbunjen tad.
I gde god upreh pogled beše smeh.
I bez lica išao sam kao dečja sen.
Ta deva za javu uze moju glavu,
tu latica šumu, što otkriva lik i njen.
Spazih šta me deli kod Nje i ne želi:
devojke sam jedne imao ja lik i vid.
Dok sam rukom hteo Nju, koju sam sreo,
devojka za ruku držala je lice sna.
Dok na reči Ko si? kazah onoj Kosi,
drhtala je deva, zajedno sa njom i ja.
5.
Rekom, što otključa potopljenih brava zrak,
slep je putnik Ljubav seo gde stvor grbav.
Oblak je još uvek zaklanjao Sunčev trg,
ko da svih vremena na nas pada sena.
Jedan zrak, gle, ostao je sam na krilu tu…
Tek otkrila bi ga devojčina knjiga.
Trnuo sam tada i drugu, ko sen,
Rekao da sam sam jednom bio njen.
Kad ču taj slučaj stran, na dlanu beše dan.
Sunca su još dugo brbljala u krug, k‘o roj.
I svaki je bio list kao papir čist,
rekom, što obasja na licima Onaj lik.
Ivan Despotović