/Popodnevna kafa na splavu “Hrabro srce”,
Novi Beograd/
Sanjala sam
kako nije ono što jeste.
Kako nisam
ono što jesam.
Kako nisi
ono što jesi.
Kako nema
onog što ima.
I probudila sam se
uplašena.
Želim da jesmo
ono što nismo.
Bežim
u našu sobu
bez prozora i vrata.
Sa zavesama od mraka.
Sa zidovima
od znoja i strepnje
i patosom
od šapata i daha.
Gordana Vlajić
Protreseš kosti u telu.
Presaviješ tabak neba pod ruku;
kafu, cigaru, da zavaraš muku,
proveriš pogled od juce
i da li si dobro zakopčao osmeh
Pravac u grad, gde se reči tuku
da proveriš kako se tvoja tuče
Šalju ti psovke i poljupce,
učtivo im pljuneš par ”hvala” na dar,
devojke ti pred noge pobacaju trepavice,
pomno slušaju kako ne pričaš ništa
Malo su kurve, malo su svetice
ni slane, ni slatke, al’ bezopasne makar
Promaja je tvoja tetovaža nesuvisla,
u svakoj kafani imaš svoj sto
Za ručak ceš pojesti ”Sanjare” i kiflu,
za uzvrat ostaviti zrnce smisla
i pustiti da se drugi pozivaju na to
Onda, zna se, u svom stilu
ka Limu te vuče nekakva sila
Ali na kratko. Dosta! Popraviš bore
i zaboraviš sebe uz partiju lore
Veoma strpljivo sačekaš noć,
taj poslednji obrok u danu
Beograd je tad mesec tužni
što ti se umiljava na dlanu
U jednom su ti društvu pesmu dužni,
u drugom te zovu čašom punom
Večeras će svi da ti u džepove stanu
i da se ponose tvojom krunom
Danilo Lučić
Poražena
Sedim na dnu čaše sa vodom
koju uvek držim na polici kraj kreveta
Sišla sam ovde sa tovarom reči
Ne trebaju mi više
Svakome u svom životu treba dati posebno ime
Za svakoga treba imati posebne reči
Oni su države na mapi ljudskog srca
I kad menjaju granice i prete povlačenjem
Važno je da su tu
U mojoj čaši sa vodom
krijem još i tragove zločina iz svih pobuda
omiljene predmete zbog kojih su neki dani
nepodnošljivo prazni
I najčešće sebe
Pored mene leži polomljena replika Venere
Našla sam je jednog dana
u besciljnoj šetnji po groblju preko puta
Nije joj tu bilo mesto, među anđelima i herojima
pa sam je donela u moju čašu
Ne ličimo mnogo
Ona je rođena iz školjke i mašte nekoga
ko nije znao mnogo o rađanju
Ja sam rođena prljava, ulepljene kose
i urličući na sav glas
Ona je savršena, ja nisam
i često pričamo o našim razlikama
pažljive da nas ne poseku oštre ivice
rasutih slomljenih delova, mojih i njenih
Kad sam prazna
osmoza vode me napuni svojom
bezbojnom čistotom i jauk izađe iz mene
kao mehur koji se na površini tiho širi
u neprimetan talas
Sedim skupljenih kolena u podvodnom svetu
Ovde je tako mirno i prisno
Kao kad posmatram stare ljude koji nikud ne žure
Kao kad posmatram stare ljude koji nikud ne žure
Oni znaju da je hranjenje golubova
u parku zanimanje zbog koga vredi ustati
svakog jutra
Izgubiti drage ljude je poraz od koga se
niko ne oporavlja
Izuzev dece,
svetom hodaju jedino poraženi ljudi
Kriju se, oblače kostime i svuda vuku sa sobom
uvek spremne banalne reči
Traže ravnopravnost
sa silama koje daju život, ljubav i smrt
i bez kraja pričaju o pobedama i uspehu
U doba rata, i u doba mira
svi stalno pobeđuju
I nespretno gaze svoje poraze
Moji porazi se vide na meni
Nisam zbog njih ni jača ni slabija
Ni posebno nesrećna
Samo ponekad tužna
Naročito lošim danom
voda u čaši se zamuti na trenutak
I to je sve
Ivana Knežević
Smolasta prašina
gusta kao meso
lepi se za šake
Uvlačim u rukave
sluzave prste
jezim se do peta
Pojavljuju se ruke
u istom prostoru
tople kao krv
Eden me prožima
klizi niz vrat
i kvasi poruke
Rasterane čestice prašine
nestaju u gasu
kiseonik je ukusan
Nedaleko od tišine
crveni se nebo
prislonio sam dlanove
Ogromna svetlost
prošla mi je kroz oči
dodiri podrhtavaju
Vene pulsiraju
znaci su odleteli
u tri tačke na krugu
Agonija me umotava
implodiram u trenu
prelazim u senu.
Đorđe Aćimović
/Kafa na ”Na kraju sveta”, a blizu Novog Sada/
Moja ljubav i ja ne idemo u šetnje ulicama,
moja ljubav i ja ne posećujemo koncerte i
pozorišta,
mi se ne držimo za ruke po parkovima,
mi ne razmenjujemo poljupce u kapijama.
Moju ljubav imam samo po tuđim stanovima,
gde ostavljamo uzdahe u nepoznate jastuke,
mi zaprljane čaršafe bacamo po kontejnerima.
i ugrize spiramo u motelskim bideima.
Moja ljubav i ja ne smemo da smo obični,
ne večeramo u omiljenim restoranima,
ne grlimo se u metroima i autobusima,
ne parkiramo automobile na istim parkinzima.
Moja ljubav i ja moramo da smo neobični.
Zato ga čuvam među butinama, on mene – čvrsto
– u slabinama.
On zariva zube u moje grbine,
ja gutam žedno njegove sokove.
Moja ljubav i ja nikada nismo nedolični,
kad žmuri on, tad gledam ja,
jutra su nam odvojena,
a kolena dodirujemo samo pod kancelarijskim
stolovima.
Moja ljubav i ja poštujemo pravila,
imamo skrupula i obzira.
On čuva Nju, koja nije ja,
a ja ga uspešno krijem od Prvoga.
Moja ljubav i ja smo nepostojeći par,
i valjda stoga – skladan i romantičan.
Poklanja mi bukete suza, smeha il’ semena,
ja njemu partije strasti i ukradenog vremena.
Gordana Vlajić
Gospođo draga
sa Lenjinovog bulevara,
šaljem Vam ovu pesmu
umesto pisma
da vas nađe u zdravlju
i u sreći
I šta još više reći?
Evo i ja sam dobro,
gospođo moja
iz ulice mrtvog revolucionara
i još sam onako isto
veselo blesav
i još po oblacima letim
I tek ponekad s proleća
kad prve jabuke stignu
ja se setim
one pijace na pola puta
između mog i Vašeg stana
malo ispod medicinskog fakulteta
na kojoj smo se sretali
toga leta svakoga dana
oko devet
I kako ste nosili svoje grudi
između pijačnih tezgi
dok sam ja kupovao jabuke
jer su zdrave
jer se od njih raste
i jer se mogu koristiti
umesto zubne paste
A u Vas su zurili
musavi pijačari
i vikali:
Sir iz Svrljiga, sir iz Svrljiga!
O Bože, i mladi i stari,
i ja među njima
šta da se krije
gledao sam Vas preko jabuka
kako hodate
kao po modnoj pisti
i pritom Vas baš briga
što svi razmišljaju samo o Vama
o Vašoj bisti
to jest o sisama
Ajmo kese, ajmo kese
dva dinara veće dinar manje!
vikala je brkata ciganka
kad Vam uhvatih pogled
kao slučajno
dok ste kupovali baklavske kore
one najtanje
i poslah Vam poruku kroz vazduh
kao iz najžešćih
ljubavnih pisama
al Vi gledaste kao kroz mene
I sutra lutah kao duh
između krompira i crnog luka
dođoste tek oko pola deset
I opet pogled i osmeh kao
ali tad nisam znao
a ne znam ni sada
da l beše upućen meni
il ženi s prvim šljivama
više zelenim nego plavim
al ipak reših da Vam se javim
ali tek sutra
jer imo sam stvarno još
svašta da kupim
a moro sam ipak i hrabrost da skupim
I sutra dođoh ranije
sad kao Vi da čekaste mene
i kupovaste neku jafu
narandže iz Izraela
Dobar dan rekoh
jesu li čvrste?
upitah smerno dok pipkah voćke
ko da su bile grudi Vaše
Baš mi je drago da sam Vas srela
i tu se ja zbunih
i od muke Vas pozvah na kafu
Ja kod Vas? Da li bih smela?
Ja pocrveneh kao rak,
i rekoh Izvinite ako…
O kako se on zbuni lako
rekoste Vi
Pa popićemo, zašto da ne?
Budimo prijatelji!
I krenusmo tako
pričajući o koječemu
dok su usput tandrkale jabuke i krompiri
a ja nikako nisam mogao
da se smirim,
i pravo da Vam kažem
šta sam Vam sve mislio
na onim stepenicama
evo i sad mi se koža ježi
čim se setim
i zacrvene mi se uši
Oho! rekoste Vi čim smo ušli
Mladi napaljenko
dok sam ja navaljivao na Vas
kao tenkom
kao da sam krenuo
da osvajam Jerusalim
Nije da se žalim
rekoste Vi naprotiv
ali mogli bi to ipak i sa malo manje žara
Haljina je naime
počela da mi se para
a u nečem moram i kući da se vratim
Zbunih se na to stadoh i pocrveneh
Ali ne sasvim za Boga miloga
rekoste smerno dok ste se svukli u tren oka
ko Bili Kid pištolje što je vuko
Nikada žene neću da shvatim
u sebi sam kuko
a zbilja
nikad brže nisam ušao
u samu srž problema
koji nestade kao rukom
a zatim…
o Bože,
sretasmo se toga leta
na onoj pijaci
na pola Bulevara svakoga dana
oko devet
Neću da budem prost
i svašta da pišem
ozbiljni smo ljudi
Evo meni već sinovi ko iz vode rastu,
a Vi verovatno
šetate unučiće po Čairu
Uglavnom ja sam dobro
što i Vama želim
I zdravlje me još služi
samo što izgledam starije
ali sam još onako isto
veselo blesav
i istim se glupostima veselim
i još po oblacima letim
I tek ponekad s proleća
kad prve jabuke stignu
ja se setim
one pijace na pola puta
između mog i Vašeg stana
malo ispod medicinskog fakulteta
i verujte
verujte zbilja
evo prvi put sad dok Vam pišem
setih se i onog dana
kad ste rekli da je šteta
da Vam muž nešto sumnja
i da se ne smemo viđati više
Branislav Bane Dimitrijević
Tekst preuzet sa zvanične prezentacije BlogOpen-a.
Organizacioni Odbor BlogOpena 2008 raspisuje konkurs za najbolje tekstove na srpskom, hrvatskom, bošnjačkom i makedonskom jeziku, objavljene na blogovima posle 01. 10. 2007.god.
U obzir dolaze tekstovi raznih formi i tematika, kao što su: priče, pesme, eseji, lični i dnevnički zapisi, društveno angažovani, polemički i drugi tekstovi.
Jedan autor može konkurisati sa najviše dva teksta.
U prijavi za konkurs navesti puno ime i prezime i/ili nick autora, kraću biografiju i link prema objavljenom tekstu.
Prijave slati na adresu blogopedija@bitno.org.yu
Rok za prijavu radova je 05. 09. 2008.god.
Najbolji radovi po izboru stručnog žirija biće objavljeni u zborniku BLOGOPEDIJA 2008.
Moraš da stegneš čvrsto
sve i potpuno jer
ako otvoriš kandže
sve može da se sruši
Užasnut od pogrešnog skretanja
zaključavaš se u samici
ne možeš da oprostiš
mračnom vesniku
Računaš nebrojeno puta
šta možeš da staviš u usta
šta možeš da progutaš
a šta hoćeš da pljuneš
Svaka reč je poluistina
svaki čovek je vinovnik
opravdaćeš sumnje
samo da bi ih poneo na kraj
Skini krunu od katrana
prebojava ti pogled u crnu
otvori kandže, guše te
sahrani ego pre nego izblediš
Sanja Ćirković