/Kafa u Hotelu ”Le Petite Piaf”, praznično
poslepodne, Beograd/
Ja nisam zaljubljen samo u tvoje oči,
usne, ruke, glas, stomak, grudi,
oblik tvoje ušne školjke.
Ja ne gorim samo od tvog daha,
znoja, bila, pljuvačke,
i tvog umeća da me nađeš.
Da me sačekaš ili požuriš,
i da me uvek dovršiš.
Ja te volim zbog čitave priče:
zbog rešetaka i paučine,
zbog istine koju maštamo
i iluzije koju živimo.
Zbog snova u koje verujemo,
zbog sadašnjosti koju sanjamo.
Zbog jave koje se bojimo,
zbog tajni koje priželjkujemo.
Minuta u kojima se pokazujemo,
Večnosti u koju se skrivamo.
Takvu kakva si,
najodanije.
Gordana Vlajić
Prekrasna, prekrasna, prekrasna, prekrasna pjesma. skoro mogu zamisliti/čuti, recimo Šerbedžiju kako onim svojim lijenim, sanjivim, pomalo hrapavim glasom izgovara, možda baš u nekoj zadimljenoj kavani. jako lijepo 🙂