Month: November 2007

Još ponešto od trenutaka

Radije ne razmišljam
Destruktivna sam …
Radije osećam
I sve je ok.

Budućnost i stvari razuma …
Trčim i ne ostaje ništa
Nikakav trag iza …
Nema dodira i nema topline
Tu, blizu budućnosti.

Nikakva prošlost više nema veze
Kao da ničeg nije ni bilo
Budućnost, pomisao na nju
može da … zaudara.

Ostavi sve po strani …
Mene nema iza
Niti sam ispred.
Ja sam po strani …
Meni ostavi sve.

Neću gmizati kroz godine
Niti ću se gubiti po vremenu
Jedino možda po predelima …

I kažem slagati sebe nije nikakv greh
Ponekad nije loše slagati i sebe i stvarnost
I krenuti ka velikim vratima.

Nadežda Hadrik

Kauč 3.4.

Bio je dečak kada je sa majkom
i starijim bratom
posetio domovinu svog oca.

Nekoliko sedmica kasnije,
kada su se vratili u Englesku,
u goste je došao očev prijatelj.
Posle nedeljnog ručka
dok su sedeli u vrtu, iza kuće,
on je upitao Pola:
“Šta si naučio u našoj Srbiji?”
“Da, setio sam se”,
odgovorio je Pol.
“Jednu pesmicu.”
I nasmejao se.
“Hajde, reci nam je!”
bodrio ga je očev prijatelj.
“Ja sam ja,
ti si ti,
on je on,
ti si konj.”
I ponovo se nasmejao.

Kada je očev prijatelj otišao
Pol je od oca dobio batine
koje je godinama pamtio.

Nikada nije saznao
šta pesmica znači.

Zoran Ilić

Moram da ti kažem

Znaš šta, više nisam mačka.
Ne grebem, ne predem, ne verem se po drveću.
Ne sijaju mi više oči u mraku.
Nemam ni devet života.
Da l’ beše devet ili sedam?
Nebitno, imam samo jedan.

Sad sam riba.
Takvu si me hteo.
Eto mene tebi takve onda.
Ali da prestanem da te volim
na to me nikad nećeš naterati.
Ne možeš mi ljubav ubiti.
Samo da znaš.

Suzana Janačković Živković

Zapaljeni sonet

sopstvena vatra me boli
i nema u ovom trenutku reči
kaja bi do imunosti mogla
te bolesti da me izleči

kad se sav u plamen pretvorim
moje će srce tek onda da ozebe
tražim reč koja bi te na pola puta srela
da ovom vatrom razbolim i tebe

nema te reči u ovoj je vatri izgorela
tražim reč da ti se grudi razgore
da ti kukove zapalim da ti dojke vatrom progovore

da u ovoj vatri ne izgorim
potrebna mi je tvoja vatra
jedino njom zapaljen mogu da se borim

Milen Milivojević

Ja

Ko sam ja?
Ko je osoba ta,
Koju gledam u ogledalu,
Svaki dan,

Ko sam ja?
Koja je sudbina moja,
Koju iščekujem,
Svaki dan,

Ko sam ja?
Zaboga, kakva sam osoba,
Dobra ili loša?
Lepa ili ružna?

Ko sam ja?
Živi stvor,
Ili lutka,
Koja nepomično sedi,

Zar postojim ja?
Ili sam plod mašte?
Možda sam nestvarna,
Kao mala vila,

Ko sam ja?
I kako to da otkrijem,
Ko sam ja?
Osoba koju gledam u ogledalu,
Osoba koja ima sudbinu,
Čudna, ali stvarna,
I samo svoja,
Sve sam to ja.

Jovana Trbojević

Predjesenja pesma

Prolazila je pored moga stana oko pola šest
Još topla od postelje i jutra što pritišće
Videvši je onakvu pod sobom izgubiše svest
S drveća pred njene noge ljusnulo bi lišće

Prozori bi se redom od zidova odvajali
Spremni da je dohvate zgrabe u čeljusti
Sulude šoferčine mimo navike zastajali
I ulica se odjednom širila da je propusti

Bože kakvo to beše žensko kakva riba
Još kad je leto svuče razgoliti
Pa se u hodu sve na njoj pomiče giba
Ko će sve te treptaje uloviti

Gledao sam je kako tako prolazi sve do ugla
Te bokove te noge pesmu grudi
Za njom su se osvrtali i zviždali o rugla
Pubertetlije i stari istrošeni ljudi

I kako je samo izgledala o nebesa
Kao da se uvija niz trotoar gola
Seckali je na tanke kaišiće mesa
Da su im pogledi noževi bili vriskala bi od bola

Sve što sam o njoj saznao bilo je da radi u zavodu za invalide
O njenim godinama i adresi ni toliko
A da još…njuškalo se da samo sa “visokima” ide
I da ih za noć promeni – ovoliko

Od tada sam promenio tri grada i pet mesta boravišta
Zaljubljivao se sedam puta nakupio leta i sede vlasi
A ona…Sigurno i dalje prolazi ista kraj onog dvorišta
Padaju pogledi misli grešne lišće i uzdasi

Radiša Dragićević