na mojem tijelu
su ožiljci
kojima sam obilježena
kako bih se razlikovala od ostalih
ne bole me
i nosim ih s lakoćom
svi ih mogu vidjeti
i odvratiti pogled na drugu stranu
na mojoj duši
su ožiljci
kojima sam obilježena
kako bih se razlikovala od ostalih
oni me bole
i nosim ih kao teški križ
nitko ih ne može vidjeti
i pogledati u mom smjeru
Snježana Baković
čekala sam godinama
da umolim
bezdušne – da vole
sebične – da daju
kukavice – da krenu
hrabre – da vide granicu
čekala sam godinama
da vidim
lopove – u zatvoru
bolesne – izlečene
izlečene – zdrave
zdrave – vesele
vesele – bogate
bogate – srećne
čekala sam godinama
da osetim
život dostojan čoveka
i upoznam ljude
dostojne života
čekala sam godinama
i dočekala
godine
Suzana Janačković Živković
Се разбравме
а не се ни погледнавме
го пресече мојот свет на половинка
а другата резенка ја остави
да држи рамнотежа
помеѓу моите с(о)ништа.
Watermelon moon
Razumeli smo se
bez pogleda
preseko si moj svet na pola
i ostavio polovinu
da drži ravnotežu
između mojih snova
Vasilka Dimitrovska
Prevod: Vasilka Dimitrovska
Iza nas – nemi tragovi,
ispred nas – neznani šum;
suvi dah zloćudno hrli…
Koračam, ne bi li izmakao
ovom raskošnom sivilu,
pružam ruku iz vira…
Vidim te u nepresušnoj daljini,
svetlucaš na nekom bregu;
i evo hitam, jurim,
bežim iz tmine –
da stignem,
da mi te ne ukradu.
Miloš Stevanović
morali smo da čekamo dva sata
da doktor amputira saku dečaku
koji je bacao petarde
otac je zabrinuto telefonirao
sitnim koracima mereći hodnik
objašnjavajući nekome
koji izlaz sa autoputa da izabere
stiskajući telefon krvavom rukom
stiskajući dečakove krvave patike
gubeći razum gubeći veru
Zoran Trklja
Namigni mi,
daj mi razlog da te čekam.
Pošalji mi jedan šapat po vetru
i biće mi dovoljno da znam.
Zazviždi ispod mog prozora
dok prolaziš usput.
Znaću da si to ti
jer i po koraku te znam.
Stavi belu maramicu
u džep ispod revera.
Prepoznaću te među stotinu duša.
Daj mi samo jedan osmeh
i biće mi dovoljno da znam.
Anjička Balaž
I
Sneg na prozoru.
Raskršće zaraslo u
travu i korov.
II
Napuklo staklo.
Malo svetlosti dok se
Kapi slivaju.
III
Aprila nema.
Dok se za nama tope
Tragovi, odlaziš.
IV
Blede na suncu
Oštre kosti ratnika.
Vetar u cveću.
V
U golom granju
Lampe poput svitaca.
Mrežaste senke.
VI
Drveće na kiši.
Vetar odnosi kapi
I moje misli.
VII
Dah posle kiše.
Na bari iskra sunca
Mirno treperi.
VIII
Topola lebdi
Naspram bakarnog sunca.
Pomalo sija.
IX
Miris novembra.
Oblaci poput dima
Paljenog lišća.
X
Oblak na zemlji.
Poput malh noževa,
Kiša na dlanu.
XI
Jato zvezdano
Pod oblakom netalo
Srebro u tami
XII
Kroz tanke grane
Sitna zvezda kao kap
Na listu jutra
Miloš Jocić
Nosi kaput od tvida
i ofucane cipele,
hoda desnom stranom ulice.
(Ponekad levom,
kad zaboravi na paranoju)
Zastaje ispred izloga
sa knjigama.
Ugleda jednu
malu
običnu
sakrivenu.
Na koricama je devojka
koja se smeje.
Ima plavu haljinu
i dugu kosu.
Vraća se kući
i odlaže knjigu na policu
gde je još mnogo knjiga
bez korica.
Devojku u plavoj haljini
stavlja na zid
gde je još mnogo ljudi
koji se smeju.
Zapali cigaretu
uzima svesku
staru
prastaru
poderanih stranica
i beleži još jedan svoj podvig,
kao i svaki put
kad pronađe osmeh.
Spava mirno
sa licem deteta
koje je uspelo
da zavrti čigru.
I sutra isto.
Isto godinama.
Kad ga je poštar
pronašao obešenog
na zidovima je bilo
stotine istrgnutih korica.
Ljudi nepoznati
beli
crni
mali
veliki
u plavim haljinama
sa kapama
goli.
Svi oni su vristali.
Aleksandra Maksimović
Neka vam 2010. bude uspešnija od stare.
Budite zdravi i srećni!
Budite kreativni.
Pišite, čitajte i VOLITE bez granica!
Vaši Tragovi