Author: Urednik

Ograda

ograda mi zatvara put
i kopa mi oči
ruke mi steže
kiselinu mi toči
misle da su u mojoj glavi
misle da mogu uzet sve
al uzimaju samo dio
je to je jedino što ostalo je
sad sam pokušao gledati van
al sjetih se da očiju nemam više
a i ljepotu čujem sve tiše
ona ili on što gore je reci
nemoj maskirat da pokažeš ljepšim
jer što mi donosiš odmaže mi skroz
evo puca moj zadnji most
al želim znati što doneso si mi
jer znatiželjan sam a znatiželja ubija
ne želim biti mrtav
nego provjeriti što se priprema
al bespomoćan sam jer
ne mogu to vidjeti ni opipati
stavi mi u usta i nadaj se da je otrovno
da napokon odem i sve bude gotovo

Vedran Frkat- Frćo

Pusti snovi

Suze su ništa do kapi vode,
skliznu i prodju ko kakav san,
zaboraviš da postojiš,
a onda se pojave one
i tužan i sam shvatiš da si i ti pusti san.

Želiš nešto što je tu,
želiš mir, toplinu, sjaj,
želiš da se smeješ i da plačeš,
ali najgore je kad to radiš sam.

Ličiš na senu, privid toliko dalek, siv,
želim te zgromiti, zagrliti,
zaustaviti kolotečinu neuzbudljivih zamisli
da ćeš zauvek biti tamo,
sa druge strane tvoje planete.

A onda ništa, i opet tako,
zamisao je zamisao,
san je san,
a meni treba samo jedan čvrsti zagrljaj.

Marija Stefanović

Brodvej

Smrt je stajala tako blizu
da sam joj se nasmešio i rekao:
U redu, biću tvoj. Nosi me kuda želiš.
Ako njena ruka nije prešla preko mog lica,
neka tvoji nokti naprave brazde po njemu.
Ako je ona uvek htela da bude što dalje od mene,
draga mi je tvoja blizina.
Ako me nije zagrejala njena toplina,
draga mi je tvoja hladnoća.
Ako je ona tako ravnodušna prema meni
a ja je volim,
drago mi je što se bar ti interesuješ za mene.

I zato me nosi kud god zaželiš.
A posle mi reci samo to,
da li je primetila
da me više nema.

Boban Petrović

Književne večeri

U četvrtak 10. aprila u 18 časova u Narodnoj biblioteci Bor

U petak 18. aprila u 18 časova u Centru za kulturu Donji Milanovac

Održaće se predstavljanje knjige odabranih priča iz kolumne KULTURA ILI NIŠTA i sa književnog bloga KIŠOBRAN

KAKO SAM PEVAO SA OVCAMA

Autor BRANISLAV BANE DIMITRIJEVIĆ

Gosti programa:

NEMANJA BAKOVIĆ klasična gitara
LJUBIŠA MARINKOVIĆ glodur Borskog problema
ZORAN STANKOVIĆ webmaster

Kobajagi

Ukrašću te na jedan dan
i videćeš bićemo skupa
šetaćemo, stazama koje voliš
koje nisi stigao da mi pokašeš

I sećaš se, da sam ti rekla
da bih volela
da te vidim u odelu sa kravatom

Bila sam daleko, negde u oblacima
kad si mi govorio kroz slušalicu
i šaputao, oslušni, čuješ li vetar
ovde je tako predivno,
ovde želim biti sa tobom

Onda si mi crtao predeo rečima,
a ja zatvorenih očiju gledala u daljinu
i videla sve boje naše duge
i kada bismo je samo dodirnuti mogli
možda bi nestalo sve ove nase tuge

Priča je ova kao kobajagi
kao dečija igra koju igramo mi
a ni svesni nismo, da svakim danom
i svakom novom dugom na nebu našem
po jedna zvezda padalica osvetli put
i mi zakasnimo baš taj tren
i naša želja padne sa njom.

Nije ni važno, sve je ionako kobajagi.

Slavica Frančešević

E, a …

… zamisli

pišem pesmu o tebi
i počnem, napišem nešto
pa obrišem
kao da me ima

A pesma onako …

(ti me kao uhvatiš za ruke
i odvedeš me u mrak
tamno je i ja … ništa ne vidim
i onda kao zatvorim oči
pa me ti ljubiš
i onda kao potonem pa izronim
i onda ti kao gledam stopala
kojima odlaziš …
i vidim te – negde si srećan
i onda kao ja više ne postojim)

… bezveze.

Suzana Janačković Živković

Nepristojna

Kao lepljiva ljuska zelenog oraha
tmurni dani su se uvukli pod nokte
nezreo sok je curio niz kosu
i jauk se zaglavio
ispod najnižeg levog rebra
Danas su me napunili glasovi koje volim
Slušala sam ih kako pričaju
smeju se, brinu i opet se smeju
Dajte mi još, tražila sam, napunite me
dok me ne zaboli ova potreba
za ljubavlju i smehom
tako nepristojna
Dali su mi sve što su imali
Lepi glasovi koji prosipaju priče
kao da ih mrve
Tople ruke su ih utrljale u obraze
Uz ružičaste jagodice stigle su i obojene misli
Sada su mi i usne jarko crvene
i ako zagrizem u voće iz činije
ostaviću tragove po platnu
Oživeće mrtva priroda, baš kao i ja
Umazaćemo se zajedno
i cele noći slikati apstraktne slike
po stvrdnutim ostacima ružnih dana
i nepokrivenim delovima tela
Večeras se usuđujem jedino
da virim kroz prste
na ovu scenu moje gladi

Ivana Knežević

Ejimuzar

slobodno digni ruke obrijat cemo ti pazuh
i staviti knjigu lijepih sjajnih korica limuna
i nije važno što te nitko ne razumije, Ejimuzar
važno je da je toplo u kadi cistimo ribe
gulimo krumpir oko cijele glave rukama
trgamo kruh na stolu je žuta lampa svijetli
i prozori gledaju na van noc je vec spotakla se
o vlastite noge rukama grabimo mrak u stan
što bih ti mogla reci bilo što slova se tope
u ustima jezik mi je miran kao mrtav jezik
kojim samo ti još se služiš ššššš Ejimuzar

Beatriče Ilić