Kobajagi

Ukrašću te na jedan dan
i videćeš bićemo skupa
šetaćemo, stazama koje voliš
koje nisi stigao da mi pokašeš

I sećaš se, da sam ti rekla
da bih volela
da te vidim u odelu sa kravatom

Bila sam daleko, negde u oblacima
kad si mi govorio kroz slušalicu
i šaputao, oslušni, čuješ li vetar
ovde je tako predivno,
ovde želim biti sa tobom

Onda si mi crtao predeo rečima,
a ja zatvorenih očiju gledala u daljinu
i videla sve boje naše duge
i kada bismo je samo dodirnuti mogli
možda bi nestalo sve ove nase tuge

Priča je ova kao kobajagi
kao dečija igra koju igramo mi
a ni svesni nismo, da svakim danom
i svakom novom dugom na nebu našem
po jedna zvezda padalica osvetli put
i mi zakasnimo baš taj tren
i naša želja padne sa njom.

Nije ni važno, sve je ionako kobajagi.

Slavica Frančešević