More zvano život
Nežan dodir,
Poput svile.
Tihi zvuk,
Naših srca.
Strah,
Koji nas ispunjava.
Želja,
Koja nas održava.
Dugi pogledi
Između jezera
Koja sramežljivo gore.
Spojene ruke,
Zagljena tela,
Začarana srca,
I samo jedna duša.
Zamišljeni poljupci,
I milovanja,
Postaju istina
I razarajuća radost.
Talas ljubavi,
Vodi nas daleko
U beskonačnost
Koju more,
Zvano život pruža.
Jovana Trbojević
Pričati sa mnom o ljubavi
je gubljenje vremena
Imam senzibilitet i sve što treba
osim
što ne znam ništa
o tome što se u supermarketu
današnjice prodaje kao ljubav
Ako mi ovaj Sud dopusti da pripremim
svoju odbranu
prvo ću dovesti band muzičara s juga
Za malo para
reći će ono o čemu bih ja lagala
jer u pesmi postoji nešto čega među ljudima nema
Sloboda
Od svega
Otvorena vrata na duši
kroz koja izlazi vapaj istom jačinom
kao i molba
Nemojte da me zatvarate u kaveze sa poslugom
i zdravstvenim osiguranjem
Kad ostarim
sve će mi to biti nedovoljno
Sigurnost je savremena laž
ulovljena u nebodere neuspeha
U mreži straha od drugih ljudi
gubim dah
i znojim se slanim kapima beznađa
Bespomoćna sam pred konvencijama
Meni najlepše stoji crveno
i volim da zagrlim ljude koje ne poznajem
ali to nije ljubav
koja se kupuje na popust
Volela bih da živim u gradu
30
na čijim se ulicama pleše
Osudite me na doživotno dokazivanje
vrednosti lepe reči
i ostavite da pišem o ljubavi
Ivana Knežević
vučemo se iz “ideje”
u iznošenim martinkama
vijetnamkama
new-age kapama
oko vrata vise nam
slušalice
palčevi na tastaturi
ni na webu ni na zemlji
torba za plažu
puna je mortadele
sira i instant kafe
tunjevina se gura
sa finim pivom
najlon kesom odvojeni
od gela za wc
i omekšivača
ni traga od peraja
maske i snorkija
mirisa mora
i zrnaca peska
daleko od valova
pene i stenja
u šumi simbola
kraj umiruće reke
Zoran Trklja
iz noći u noć
upornošću mrava
i snagom iznemogla maratonca
prevrćem i razgrćem tamu
ipak kada se razrijedi
možda iz navike
a možda iz kukavičluka
preostale čestice mraka
čvrsto stisnem u dlanove
i plutam žmirkajući
dok ne iskaplju
i posljednje
zarobljene mrvice noći
kroz zgrčene prste
Snježana Baković
Da se smiješ u ćošku,
da otvaraš prozore
i gledaš u zgrade
što nadvisuju igrališta
da osjetiš prvu jutarnju zoru
na tvome kamenom osmijehu
od ljutića
od zovinog korijena
od bezbroj klavirskih žica
metronoma vazduha
ne daš mu da van ritma diše.
Leptiri će te oko sedmostrukog
abažura ponavljanja
vijati.
I otjerati te duboko
u onoga
ko te osjeti
desnom nozdrvom svoje savjesti
opipa te vrbama svoje klimave sujete
raščereči pogledom kao listom kedra.
Poručio sam ti nekada davno
da ne brojiš odbrojavanja
da se ne uplićes u plutane boce
da ne zatvoriš zastore na mjehuru razbibrige.
Ostani u znaku kormorana
jer moj riblji život
u tvojoj guši skončava.
Vatro raspirenog žara,
prepeci me
inače sam nejestiv.
Slobodan Ivanović