I
U naćvama
sunca
bakar
srce rudara
ispunjeno pesmom
iz grude
rodne
rumeni
rod
rodi
i pesmu
prosu
rudaru
u nedra
u krošnjama
oživeše
ptice
II
Rudar
razapet u znoju
između htenja i kamenja
uz grč gvozdenih grdosija
i bljesak dinamita
oglašava dela
iz bakra što niču
dok mu sirene
ponosom golubove bude
da pesmu raznesu
i njome razgale sunce
da hleba i bakra bude
sve više
Peko Laličić
Bezvremenski sam oblik u svemiru
na planeti Zemlji zasađen smisao u smislu
Mrtva sam kiša što šiba i kljuca
razrjeđuje bol koja se slijeva niz
moja vlastita leđa na ruke i trbuh
na meni raste korov
i korijen se ščepao za srce
Ne govorim ti ovo da bi me vidio, shvatio
ti si svojim očima zapovjedio da budu slijepe
i riječima si ugušio smisao
simbole ne raspoznaješ
odao si samome sebi laž koju si načinio svojoj istini
Moja krv ne kaplje, moje su vene presušile
kanalima moga tijela ne putuju zrnca
ja je i nemam više
ne posjedujem
tjelesnina sam po dušinoj volji
izrađena od atoma što se iznova raspada i spaja
savršen odjevni predmet krojen samo jednom
Sašivena sam oko duše da budem njen oklop
načinjena da se krećem po njenoj volji
po njenom hiru i nalogu
Rob sam i sluga dušinoj glazbi i sloboda pri letu
violina na kojoj svira sonate
pa lijes u koji odbacuje tjelesnost
kada se istroši kao prljava krpa zataknuta na živicu
i vijori nošena naletom vjetra
raspadnute i pokidane pređe
Prazna sam u svojoj punini najpunijoj
kao što se svemir puni do raspuknuća
tako se i ja punim svime u što se mogu
transformirati
Sad sam riječ, a onda ću biti drvo, pa kamen
obično stopalo, pa ruka, ja vidim samo svoju funkciju
koja mi je nametnuta slučajnim odabirom
bit ću pas, pa šav na nekom bolesniku
i onaj sam ogrtač koji skriva tijelo
pa truba dok na nekom smrdljivom truplu istovremeno rastem kao crv
i ispraćam kao glazba suton u novi suton i truplo u truplu da bude
kraj sam svake pjesme i točka na točki u točki do kraja
Prazna sam kao vjetar što grči
žile na rukama starca koji je
preživio neka davna stoljeća
i sada me promatra gleda i raspoznaje
ostali smo samo on i ja
mrtvi, premrtvi, živi, najživlji, preživi
žestoki i jadni, bijedni, slabi, prevareni i ostavljeni
sve smo oseke i sve plime u kraju rasprsnuća
U njegovu sam oku on sam i suza što mu se stvara
briše i njega i mene u stvarnosti koja tek ima biti
začeta u budućnosti
Ogledalo se sakrilo u riječima
ispisanim pod halucinacijom
ili je to samo trans u istinu sklupčan
bojim se da se to neće jasno vidjeti dok govorim
snažnije no što sam se ikada usuđivala govoriti
nerazumna sam i razumna istovremeno
Luda, bijesna i ovaj sam papir po kojem pišem
a onda ću se sutra objesiti za drvo u koje sam sama
ušla da bih se pretvorila opet u kap sperme nekog muškarca
koji stišće svoju ženu u rasklimanom krevetu
i izlazim kao rijeka koja buja i ribe sam koje iskaču na obalu
Oduzet mi je dah, ali disat ću opet jer sama sam dah
i ozon i uran, najniži sam oblik, i najviši
stolica sam na kojoj sjedim, pa kruh koji jedem
Pohlepna sam svakog novog iskustva
začet ću kozmos u svojoj utrobi
poroditi ga riječima predugim izmišljenim
nečitkim i nepravilnim
svim glagolskim oblicima na svim jezicima svijeta
oblicima koji su u glavi kao bol što trune
da bi se razvila u zadovoljstvo
Orgazam pri porodu
moj prvi KOZMOS Gospodo
pogledajte ga nijemog i ogromnog
sklupčanog u mojoj zjenici oka
O ovome se ne može govoriti ljudima što ne otvaraju
dušu do kraja i ne vide očima do kraja
poluzatvoren osjećaj za shvaćanje
deformacija krljušti kako bi rekao ribar koji
me ulovio kao sirenu-ženu raskrvarenu na obali
Ono sam što želim biti kad mi se život ponudi
u misli u samoj suzi oka razasutoj majkom zemljom
Ovo neće biti jedna od onih pjesama u kojoj se
cenzuriram da bih bila prihvatljiva očima
koje se gnijezde pred ekranom
Ovdje sam sve što sam ikad naumila biti i što ću tek naumiti
pjevačica, kirurginja, cirkuska jahačica, vražica, plemkinja, kraljica,
genije, sam sam genije, iako sam tupa ko plastična slamka
Riječi su tako sirove i krute, pokušavam ih omekšati vlastitom voljom
koja me napušta kada se treba suočiti s činjenicom da je nisam dostojna
Samo sam čovjek u ovome trenu predat na mržnju, na ljubav, na nož,
na galge i električni stolac
Moj prvorođeni kozmos i ja vidimo što se krije
iza svake pomisli, svakog novog planeta, svake beskonačnosti
u njoj je začeta još prije no što smo je mogli
naslutiti u podsvijesti
Nema ništa što bi se moglo spasiti u meni
Sama sam sebi Krist
otkupitelj
spasitelj
vladar svoje sudbine
odlučujem sama kada ću umrijeti
i kada ću samoj sebi biti muškarac
nabijen u mojoj vagini
Otkupit ću svaku kaznu
i roditi se opet
da crknem kao bijesna lisica
koju je on svojim metkom pogodio
ravno između očiju
biti ću i krzno oko vrata neke buduće
dame iz visokog društva što se zaželjela malo prozirne avangarde
Na očima će mi biti pribijeni križevi
već sam izradila tami krevet
noktima da je uspavam kao dijete
koje se plaši svjetlosti što prijeti
Zavezat ću joj oči svojim srcem
i ugušit ću je rukama da više ne diše
zajedno ćemo se skriti
na zvijezdi koja umire
da se rasprsnemo opet
iz ničeg u ništa u vlastito izrođenom kozmosu
Daniela Trputec
Mesec pobeže pred kukurikom,
kao praporci, laveži mi zakaciše petu.
Uznemirio sam kosom miris magnolija
dok sumnjivo i lako koračam kroz baštu.
Ali ne diže se noć
i zrikavci moje korake skrivaju svirkom.
Senke su moj plašt.
Zlatokosa, Zlatokosa,
pusti niz prozor svoju zlatnu kosu…
Ne ustručavam se pred prolećem
da gazim opale trešnje.
Ta krv i ja, bestelesno, plutamo ka tebi.
Zapalio sam večeras sve, čuješ li?
Zakletve i pomilovanja, kletve i nadanja…
Usahle su reči na jeziku
pred zavetom majčinog mleka.
Neka ti je prosto – zaplakaše starci,
pa mi zaškripi prag poslednji put.
K’o krvnik se iskradoh.
Zlatokosa, Zlatokosa,
pusti niz prozor svoju zlatnu kosu…
Cekaš, mirna, na masnoj mesečini
i njušiš vazduh, k’o u lovu.
Kad zanjiše list, il’ prepukne travka
trne ti lice, modro, ispod mraka.
Ali ne struži, živote, noktima u drvo.
Ne graviraj epitafe grozne.
Tvoji bi me, znam, rastavili s glavom
samo da ih niko ne okrivi za to.
Ali vidi, još jašem, sav slutan i crn
za zlatom u toj tvojoj kosi.
Zlatokosa, Zlatokosa,
pusti niz prozor svoju zlatnu kosu…
Spustićemo se do mesečeve reke
gde beg čekaju uhode i duši,
držaću te usnulu, sa prstima u blatu
kojim bi priobalje da nas osujeti.
Ali ne boj se ništa, mirno spavaj.
Sloboda će nam stisnuti ruku
na drugoj obali, ja znam to
jer ovaj skeledžija je moj brat.
Zlatokosa, Zlatokosa,
pusti niz prozor svoju zlatnu kosu…
Kuge će nas pojesti, živote.
I grobljanska nas zvona pozvati,
ako ovo malo našeg srca
kao prah prahu vratimo.
Da ne oćute obećanja sa balkona
koja si prosula vezujući kosu.
Tvoj sam lutak što čupa aleje,
što misli da betonskim ogradama
porazbija sive zube.
Veruj mi i ne plači, to nije vetar.
To stabla uzdišu za nama
večeras, na našu godišnjicu
koju je trnjem okovala bajka.
Zlatokosa, Zlatokosa…
Danilo Lučić
Gledam u trotoar.
Tako me na nešto podseća..
Na šta?
Tako mi je poznata ta istrošenost,
hrapavost, izrezbarenost..
Setila sam se!
To je moje lice.
Istrošeno od pogleda,
hrapavo od grubih dodira.
Pege kao tačke
otkrivaju moje godove.
Ako ih pažljivo prebrojiš
znaćeš broj mog križa.
Izrezbareno borama,
lice mi stvara čudan vitraž.
Ponekad je tako nejasan!
Podižem pogled, jer
ne mogu više gledati taj prizor!
Suviše je lično a i plašim se
da ću pronaći još koju podudarnost
dok točkovi i dalje nemilosrdno
brazdaju asfalt!
Anjička Balaž
Probudim se u osvit svetova
kad kamenje i stenje
još vrelo prži i zove.
Gledam iskon kako raste
u svoj lepoti, zemlju
kako plače dok se porada
i znam da ću uskoro stvoriti reč.
Biće na početku, nerastrgana još.
i od tad kao krilom leteće mi duša,
do zaborava i nazad.
Pišem svaki suton i gospodarim svim
zlom.
kao i dobrim, uostalom,
kao rukom desnom i levom.
Ko meni dade da propisujem koračaje svih ljudi
plašeći ih da ne počine
neverstvo prema sebi?
I da li je u divljaka divlja i nada?
Kako da ljubavlju sazidam san
pre nego što ovde osvanem?
Dok se hladi vidik oko mene
i zamrzava,
ja rastem i postojim
da bi me imalo za sve koji će
nekada taj isti vidik ugledati.
Angelina Radulović
Kada te posmatram, vidim
Haotični oblak prašine
Vetrom nošen
Rastrzan, trošen
Smatraš da zamasi njegovi
Dižu u svetle visine
Gde vladaju Sistem i Sklad
U kojem se tope
Strahova snegovi
Pa zašto onda, reci mi, reci
Toliko često umesto njih
Nalaziš nemir
Sumnju i jad?
Vetar te gradi kupeći s tla
Otpatke, trunje, lišće svelo
Raduješ se, jer više te ima
A patnja ti jednako
Nabira čelo
Kada te posmatram, vidim
Snoviđenje koje bi htelo
Da bude Ja, da postaje Neko
Svaki put drugo, svaki put drugo …
Vetar te nosi, ideš daleko
Srećan ti put, zbunjeni slugo
Vojislav Varagić