/Još jedan san, uz kafu i uz “Reku”, u Zemunu/
Sanjala sam
kako moja stopala
obuvena u
lakovane crvene cipele
s pređicom
i visokom potpeticom
tvojom baštom koračaju.
Kad odjednom,
ni sad me ne čudi
što me ni tad ne začudi,
nešto me natera
da se pognem
do mlade trave
i da je grudima razgrnem.
Sanjala sam
kako sam porinula
na jezik ljudski,
mesnat, palacav,
upreten među vlatima
i crveno-crnim bubama strvinarima
iščaurenim pod mojim noktima.
I od tada
ne prestajem da se pitam
ni kada ne pitam:
šta bi bilo na kraju jezika,
na kraju svih govora i mog imena
da sam se tada
da ga iščupam usudila.
Da sam se, barem, probudila.
Gordana Vlajić