Oči su ogledalo duše, govore mnogi.
Ogledalo neba, beskonačnosti i drugih.
Kada u suzi oka ljubavi ugledaš sebe
dok slučajno stojiš na kiši,
zapitaj se na šta treba da se svede
taj svet koji se polako ruši.
Možeš li da podneseš svoj lik u tuzi očiju tih.
Dušu koja se cepa ugrudima,
zbog bezazlene greške tvoje.
Razmisli, možeš li prevesti preko usana
ono što najteže pada ljudima,
i hoćeš li nasmešiti najvoljenije svoje.
Ne dopusti da ti sa dlanova,
prvim povetarcem jeseni,
ljubav nestane bez i jednog traga.
I ništa ne zamenjuje poljupce hladne
prosipane prema tebi, dok zvezda uporno peče,
niti toliko osmehe divne,
koji gracioznošću svojom obasjavaju nemirno veče.
Povrati sjaj bez suza u divne oči one,
i poljubi ih u ime ljubavi vaše.
Neka osete iskrene reči tvoje,
i koliko ti u stvari znače.
Marijana Petrović
Evolucija
je karta u jednom pravcu
Svi putuju
Reči
pažljivo upakovane slike
strogo kontrolisana iskustva
i ja
Nisam spremna
Uvek zaboravim nešto
zbog čega bih se vratila
u Juče
Ne mogu da idem dalje
nepotpuna
Nisam dovoljno ćutala
ispod zida po kome
su hodale moje bosonoge strasti
jedne noći
kad su probudile jedna drugu
i krišom izašle kroz odškrinut prozor
Nisam dovoljno ljubila
svoje dete dok je
gladno tražilo moju krv
i zadovoljno sisajući
zaspalo
priljubljeno
tik uz moje srce
Nisam dovoljno zapamtila
pesama od kojih
sam čula da postoji
nemoguće i da se često
krije u jeftinim haljinama
Nisam dovoljno poželela
pre gašenja sveća kad
je dan prestao
da broji sate i zakašljao se usred
konverzacije sa izvesnim
poznavaocem materije
Nisam ništa stigla
dok sam trčala da kupim kartu
i nađem sebi mesto pored prozora
sa koga ću gledati svet
kako
nestaje
Ivana Knežević
Otkucava deset
Jedna mastika s nogu
Što nosi drhtavije ruke
I novu boru;
Kišobran pod mišku
Put pod noge – Ekonomija,
Iste glave tamo: Meša, Isak i vrli šahisti.
„Gdje je moja dama?“
Stari gospodin Aljehin sjeda na klupu
U košulji koju mu ona nije ispeglala,
U odijelu koje ona nije očetkala
I cipelom,
Koju ona nije očistila,
Gasi cigaretu s mrvom života,
Što čuči u njemu.
Znan je i cijenjen po onome
Što zovu mat;
I svaka nova pobjeda,
Svaka osvojena kraljica –
– to je uzalud,
Kad nema kome da se nasmiješi.
Njegov oslonac u životu je kišobran
S drškom od hrastovine,
Njegove dame vrata boje slonovače
Više nema,
Njenih bijelih ruku što ih on nazivaše
Gnijezdom za najljepše ptice Rusije.
Gospodin Aljehin će nakon partije
Poći kući gospođi
Koja nije tu,
Napraviti ruski čaj za dvoje,
Servirati u porculanskim šoljama
Koje je ona kupila,
I poželjeti da ga,
Baš kao i nju,
Pojede crni kralj.
Neira Kerović