Pogrešan pravac

Tukle su se njih dve i ranije, nije im bilo prvi put. Nekada nije bilo vidljivih tragova, pa niko nije mogao da sazna, a nekada su morale posle dobre tuče, da izmišljaju razloge, samo da ne bi drugi saznali da su sve modrice upravo one ostavile jedna drugoj.

Vesna je bila sitna, plava, nežna i razmažena. To je u neku ruku bilo razumljivo. Otac je padom sa oraha u osamnaestoj, ostao sa ukočenom nogom. Majka sa isčašenim kukovima. Ona se rodila, zdrava i prava. Mukom. Za Sanju, njenu stariju sestru od tetke, je moglo sve da se kaže samo ne da je mirna i razmažena. Tukla se ma čim bi je neko popreko pogledao, a taman da istrpi da je neko ne daj Bože udari ili kaže ružnu reč.

Nisu bile u prilici tako često da se vidjaju. Živele su u različitim gradovima, i jedino mesto gde su malo duže bile zajedno bilo je kod babe i dede na selu. Danju su ostajale kući sa babom, dok bi svi ostali bili u polju. Pred njom su mogle da se tuku do mile volje, baba je to vešto krila od ostalih. Tog dana su u polje pošle i one.

Njihov deda, gazio je po ogromnom stogu sena. Oko njega je bilo bar desetak malih stogova. Njih dve udaljene dvadesetak metara uz brdo, pod krošnjom ogromne kruške, posmatrale su dedu, naizgled mirno. Ostali su svi bili daleko, rasuti po livadi, u poslu.

Kad je tačno i zbog čega izbila varnica izmedju njih, i krenula tuča, Sanja ne zna. Seća se samo da je deda viknuo, da mu je pao kačket sa glave i da je sa ogromnog stoga skočio na jedan manji. U tom trenutku joj je bilo jasno.

Dobiće batine od dede!

U tim sekundama nije znala tačno šta treba da uradi. Da li da stoji i čeka razjarenog dedu, ili da beži. Ako ne pobegne, dedin bes će se sručiti na nju u svoj svojoj veličini. To nije smela sebi da dozvoli. Znala je ona da ne može da pobegne. Ako je ne uhvati tu, na livadi, stići će je kući, ali će dedu za to vreme sigurno proći bes pa će se izvući bez batina.

Izabrala je drugu opciju, i dala se u beg. Zatečena dedinom reakcijom, i besna zbog razmaženog dranja njene sestre, trčala je u pogrešnom pravcu – uz brdo!

Deda je stigao za minut i ovlaš je dotakao par puta. To je bio prvi i jedini put da je udario. Kasnije, kako kaže, kada je razmišljala o tome, znala je da je mogao da se savlada i da je ne udari, ali nije hteo. Hteo je da nešto iz toga nauči, i da pamti.

I zapamtila je.

Suzana Janačković Živković


Published: 11.12.2007.
Classified as: Priče
Comments: 3
Author:

Discussion: Total 3 Response

Comments: 3 to “Pogrešan pravac”

  1. jelenaartpoezija says:

    Pamtim ovu pesmu
    kao mali mis sentimetalac,
    eto
    necu da duzim
    takve su deke i bake
    topli kao hleb.

  2. Suske says:

    Baš tako Jelena.
    Pokušala sam samo delić jedan da prikažem. Za sećanje.

  3. dragica says:

    Suške,
    Pričica ti je slatka i sa porukom što je jako bitno.Objavi još tvojih ili bilo čijih. Važno je i to da se promeni žanr, tek da razbijemo monotoniju.
    Dragica

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.