Da li ja stojim a ti ne
il’ to ja učim da se njišem?
Ako znaš za sve suštine
onda hajde, smisli, reci
ono što ti nikad neću reći.
Tajna. Od mesa mi komad seci
ali samo nju ti ne dam.
Pa zar su ovo druge oči
kojima te sada gledam?
Prozaičnost osećanja,
patetičnost vazduha
bez reči. Sećaš se?
Onih što ti neću reći.
Daj, baci me u reku,
baci me k’o štence u vreći,
k’o đubre u najlon-kesi,
bez oklevanja jer nisam nezamenjiv.
Nađi me, olovo ponesi,
ne daj da završim
gorko k’o Jesenjin.
Slepo me pratiš pogledom,
ceniš u nerazumevanju;
smatram se tvojim ogledom,
saplitanjem u tvome sazrevanju.
Ako ćeš već do mene sesti,
ugasi svetlo i ćuti.
Tako nam se pogledi neće sresti
i tvoj glas neću čuti.
Ne podnosim licemerje,
ne umem reći k’o paperje,
jedno telo gužva posteljinu,
odustajem od ove pesme,
ostavljam ti spokoj, sebi divljinu,
jedno telo gužva posteljinu,
zaboravu zagrljaj, mom sinu,
veoma je udoban moj kliše,
jedno telo gužva posteljinu.
Odlazim. Zbogom. Nikad više.
A ti ćeš se pitati “Zašto, zašto?”
Nije bitno. Postaje hladno.
Evo ti, ogrni se maštom.
Danilo Lučić