Jutro

Da li smo olako
shvatili porcije mesa
što su nam davali očevi
kada smo zaigrali ples
teško izvijenih tela
na grobovima ideala?

Slava je pala
i besmrtnosti više nema.

Često sanjam nove ljude
kako očima pokazuju
na sunce i kako
vedro, smelo čekaju
smrt sa osmehom na licu

A lica već nisu rumena
i životi cure
kroz kaljugu
pa mi jabuke što smo juče jeli
liče na neku gomilu crva

Ovo usijano gvožde
što mi cepa slepoočnice
ako prođe kao šala
biće sutra zrno sreće

U dokumentima sve manje slova
a sve više brojki,
istine se čuju k’o eho daleke
i kad se zakopčam u svoju senku
opet mi se đonovi lepe za ulice

Prokletstvo. Ja sam njegov deo.
Pa ni ja nisam
neki silni mudrac
već sam se u ogledalu video
kako plačem probuđen
iz najlepšeg sna.

Danilo Lučić


Published: 21.01.2008.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.