Author: Urednik

Valentinovo

Dva dana pred Valentinovo
Postijao je problem
Dve je cure imao
A poklon nijedan
Dan pred Valentinovo
Čestitku im dade
Misleć’ vrlo nevino
Da će da  ga shvate
Al malo li je znao
O namerama ženskim
Pocepaše mu čestitku
Deljenju je kraj
Ukrstiše si noževe
I izboše ga skroz
Momak više briga nema
Jer on je sada bivši
Sa krvlju svud po tepihu
Sa krvlju boje ruža
Dođe najzad Valentinovo
I sahrana po redu
Jedan kovčeg, dve cure
(sasvim skromna poseta
u svakom pogledu)
Obučene u lepe haljine
I mali crni veo
Obe lepe kao dana
Kada ih je sreo
Tako epitaf mu piše
Pokisnut od kiše:
„Jedna nije dovoljna
dve su mi previše!“

Miloš Jocić

Spoznaja

Punio sam osam ili devet
i sa svojim, tada već davno razvedenim roditeljima,
šetao šumom, sa igračkom u ruci,
na svoj rođendan.

A onda opazismo gusenicu
džinovsku, crnu, narandžastih pruga
dlakavu, nemu i fascinantnu.
Stajala je tako, moćno i gordo.

Majka upita “da li je živa?”
a ćale krenu da to proveri
žarom cigarete.
Ona mu reče “NE!”, a on, mršteći se,
nevoljno povuče ruku.

Tada sam u njemu
po prvi put
osetio izvesno
zlo.

Marko Antić

Poslednja pesma

Gde ste bile kad sam bio niko,
hodao uplakanim ulicama
sa dinarom u jednom
i čežnjom u drugom džepu.

Sada samo mogu da vas smestim
u svilu i kadifu
nebeskog faberžeovog jajeta.
Gadne su zemaljske prljavštine.

No, ne bunim se.
Život traži svoje,
ja dajem,
nije gospodin ko ima
nego ko zna da troši.
Sve ima svoje mesto
u sudbini.

Hodam…
Bojim…
Majstorišem…

Čini se,
dovoljno je.

Danijel Ignjatović

Umetničko delo

Treba mi čudo
da smirim čudovište
koje se budi kada te sretnem,
jer ti si ram bez umetničkog dela.
Koje ja trebam utisnuti
prostim štrcanjem boje,
ali ja nemam strpljenja
vise nego hrabrosti;
jer šta je hrabrost
za plesnog partnera smrti
kog nije briga
da li će se noge ikada umoriti.
Bez ikakvog plana
lutam ulicama, praznim glavu i
pokušavam da naučim da
stvaram umetnička dela.
Tražim strpljenje ispod svakog
kamena podsvesti.
I shvatam da sam pogrešio,
jer čudo si ti!
a ram je samo iluzija,
ono što želiš da pokažeš.
Moram naučiti šta je ljubav
da bih strpljenjem uspeo
da nazrem to umetničko delo.

Milan Mirković

Cigareta u pepeljari

Končana tišina uvlačila se
u pukotine po plafonu.
Nemi zvuci i smetovi ćutanja
postajali su prijatniji od najlepše arije.

Čovek koji je sedeo ispod pukotina
tresao je cigaretu u naprsloj pepeljari.
Uzalud se trudio da se sabere
sa skupocenim mislima.

Pokreti mu odavaše nesigurnost.
Žedna tišina, za kojom je žudeo,
kašljala je.
Tako je i umro-
zakašljao se i nestao.

Danijela Glišić

Gočobijski čokoti

kada me reč uhvati za gušu
ja svisnem od straha iznenađen
za njenu pristojnost
i nikako da je u pesmu smestim
još vrelu
strepeći od nestanka njenog
strpam je u vreli vir svoje krvi
stalno je pazim da mi ne utekne
utekla bi mi pesma
cela priča
ostao bih gorak
ni sam ne znam dokle
bez pomaka
naslućujući ishod pogubnosti
zato je ponavljam dugo i često
dok joj ne pronađem mesto spokoja
odakle ona može da voli
ili ujede
zavisi
opominjem reči da ne beže
iako ne vole potčinjavanje
bar ne vole da se potčine svakom
ko hoće da ih iskoristi
zloupotrebi enigmom
postaju zagonetne
protive se obmanama
ma kako da su skrivene
to nije prijatno
užasno je
plamen je strah koji moze uništiti
prostor i smisao
onda reči proključaju
u izludjenoj krvi
ja ih golim srcem milujem
moram da ih zaštitim
želim da ih spasem
možda je baš to sigurnost
za njihov nespokoj i proganjanje
da reči što više čujem
da ih zahtevam
tako ću valjda i ja živeti
ali to i nije tako vazno
ipak bitno je da reči naviru posle
iz mene
takva je strast za njima i sa njima
ne mogu pobeći od čarolija reči
oslobađaju me
vraćaju u životni ežaj
oslobođenog divljaštva
nadojenog ljubavlju
usnim se u nečiji san
ostanem možda dugo
ponekad beskrajno sjedinjen sa prirodom
na neki način me štite od neverovanja
približavajući me vrlini
i udaljavaju od laži
neće me ubiti reč
ako ne bude brankovina
samo treba da zadržim odraz osmeha
neke lepe žene
recimo biću bolji
trajniji
moćnijih čula
to izobilje reči
obelodaniće misterioznu reku sna
na ognjenoj zemlji upornih gočobija
još upornije krvi
godinama plavljenih do ispod brade
od sluđenih voda i njene delte rušilačke bez suza
za bilo kojim vatrenim letom
gočobijskim nečujnim krikom upućenim obožavanom nebu

za spas svojih dubokih duša i već odbegle dece
moravskih gusara nasuprot životne surove reke
ploveći u drvenim koritima
po močvarnim kukuruzištima
oko rta moravskog
sve do ispod preslatkih vinograda
tonući vrelih strasti
opojno oslađeni veličanstvenošću slavihljenih čokota
biblijskih

Ljubiša Dimitrijević – Kodin